Једно од највећих спомен-обележја у нашој земљи, Споменик српском војнику у Краљеву, знак сећања на ратнике пале за слободу отаџбине од 1912. до 1918, коначно ће, после осамдесет шест година од постављања, бити обновљен. Овај важан и одговоран посао Републички завод за заштиту споменика културе поверио је уметничкој радионици „Гранит Лијешће“, фирми која је много више од компаније.
Реч је о породичној мануфактури која има традицију дугу три деценије. Породица Пејичић обрадом камена почела је да се бави у Босни и Херцеговини, рат је посао пренео у Хрватску, а затим у Сремску Митровицу. Каменорезачка радња с временом је расла, а данас је много више од тога. Стручни тим радионице чине вајари, конзерватори, архитекте, историчари, сви који могу да помогну да се обнове споменици важним људима и догађајима из српске историје, али и да се израде нови.
Радионица је обновила осматрачницу са Кајмакчалана у Пионирском парку у Београду, Споменик Војводи Степи у Чачку, Споменик Петру Биги који је руководио чувеном Битком код Сентомаша. Шест хиљада његових људи, после 11 сати битке, потиснуло је 30 хиљада мађарских војника. Споменик на успенском гробљу у Новом Саду стручњаци радионице једва су пронашли, јер је био потпуно руиниран и затрпан.
Иако је изградња споменика уметнички посао, он је с друге стране и веома реалан за породицу Пејичић, јер у Србији постоји дуга традиција постављања споменика на гробно место, а последњих деценија украсе од камена, који се најчешће не могу назвати уметношћу, многи постављају у дворишта и на терасе. „Популарни лабудови, много су уноснији посао од чувања споменичке културе Србије, али на њих не гледамо као на обичне објекте“, каже за Спутњик власница радионице, Гордана Пејичић.
„Ми на њих не гледамо тако, када дођемо до споменика, када видимо да је заиста велика руина, онда га с љубављу прихватимо таквог какав јесте. Сваки пут одрадимо посао са задовољством, срећни смо што смо то обавили. Кад смо из дана у дан поред тог споменика, поклањамо му све више пажње и љубави, рада, а на крају се покаже лепа слика тог споменика“, каже Пејичићева.
Посебан сегмент посла је обнова српске споменичке културе на војничким гробљима. Стручњаци ове радионице обновили су Војничко гробље у Руми, гробље у крагујевачким Шумарицама, спомен-костурницу у Текеришу, радили на улепшавању чувеног „Зејтилника“ у Солуну и поставили нове надгробне плоче на Српском гробљу у Тунису. Обновили су и 60 надгробних споменика на Војничком гробљу у Ковину, на коме почивају српски и аустроугарски војници који су умрли у смедеревској болници 1915. године, после битке за тај град.
Кажу да је посебан изазов и част било постављање спомен-плоче за комплекс система концентрационог логора у Маутхаузену, која је откривена прошле године на 72. годишњицу ослобођења нацистичког логора у присуству делегације Владе Србије. Међу заточеницима Матхаузена било је око 7.000 Срба, а више од половине није дочекало јединице совјетске Црвене армије. Споменик српским жртвама постављен је и у Меморијалном комплексу Гусен, који је служио као подлогор Маутхаузена.
Риста Михић, главни вајар, рестауратор и конзерватор радионице, има посебан однос према споменицима „небеске Србије“. Желео је да обогати фонд Музеја жртава геноцида скулптурама и другим уметничким делима, зато је организовао посебну ликовну колонију у којој је и сам радио.
„Требало је да урадим споменик деци. Три месеца нисам могао да се саберем кад сам почео да истражујем како су страдала и шта им је рађено. И сад се узбудим кад причам о томе, то ме јако потресе. Име споменика је ’74891‘, то је број деце страдале у логору у Јасеновцу, страшна су зверства тамо чињена и тај број се зна, али, нажалост, није коначан. Исклесао сам ту децу у камену, плакао сам док сам радио“, каже Михић.
Због рата и санкција, у Србији се из рудника тек однедавно поново вади аранђеловачки мермер и златиборски „плави ток“. Међутим, за идејна решења радионице, скулптуре великих димензија, потребни су много већи комади.
Гордана Пејичић кренула је у потрагу за украсним каменом у Јужноафричку Републику и Индију. „Одлазак нам је омогућио успех у комерцијалном делу посла, а за мене је био и посве необично искуство“, каже Пејичићева.
„Склопила сам уговор са рудницима у којима се вади белфаст, мултиколор, апсолутбек, камен у бојама којих нема на нашим просторима, и сада посао фино функционише. Обишла сам неке руднике где су били стварно изненађени, први пут је дошла жена у рудник, са Балкана, нису могли да верују. Нису чак ни чули за Србију, али су чули за Тита“, присећа се она.
Главни вајар, конзерватор и рестауратор радионице, пре него што је почео да се бави овим послом, био је балетски играч. Школовао се у Москви, а на питање Спутњика да упореди однос Руса и Срба према историји и споменичкој култури, уз уздах каже да је он неупоредив и да од Руса морамо да учимо.
„Народ има свест о томе. Много се ради на томе да се та свест скрајне, али то је политичко питање. Сви волимо споменике, у зависности од тога каква је политичка структура на власти, таква је и уметност, зато су постојали дворски вајари и сликари. Данас имамо ријалитије као слику нас, имамо све осим онога што треба да имамо, цене се друге ствари, вредности нису праве“, каже Михић.
Људи не обраћају претерану пажњу на њих, али када споменик нестане, примете да га нема, то је за почетак сасвим довољно да почнемо да радимо на томе да научимо народ да поштује споменике своје бурне историје, каже на крају разговора за Спутњик Ристо Михић, из уметничке радионице која овај посао обавља с великим поштовањем и љубављу.
Стручњаци радионице добили су и веома успешно обавили тежак задатак да обнове Заветни крст у Футогу, подигнут 1803. године, редак пример споменика насталог у том периоду који је сачуван до данашњих дана. Крст није обнављан пуне две стотине година.