У низу експеримената у последњих неколико година откривене су аномалије у спектрима космичких зрака. Конкретно, пронађен је високи флукс антиматерије (позитрона и антипротона), промена односа флукса протона и хелијума у зависности од њихове енергије (што у случају јединственог извора зрака не би требало да постоји). Осим тога, пронађене су аномалије у анизотропији (неједнакости својстава средине) космичких зрака.
Научници су предложили велики број модела којима се појединачно објашњавају неке од ових аномалија. Међународни тим астрофизичара из Русије, Француске и Швајцарске поставио је теорију којом се објашњавају све недавно пронађене аномалије космичких зрака.
Према новој теорији, у чијој су разради учествовали Национални истраживачки нуклеарни универзитет МИФИ (НИНУ МИФИ Москва, Русија), Институт за физику у Трондхејму (Норвешка), Департман за астрономију Универзитета у Женеви, Универзитет Дидро (Париз, Француска) и Опсерваторија у Сорбони (Париз, Француска), један од главних разлога посматраних аномалија је експлозија супернове звезде у близини Сунчевог система.
Како је за Спутњик испричао један од аутора теорије која је објављена у часопису Физикал ривју професор НИНУ МИФИ Дмитриј Семикоз „Експлозија супернове се догодила отприлике пре 2 до 3 милиона година на удаљености од око 220-450 светлосних година од Сунчевог система (што је 50-100 пута више од растојања до Проксима Кентауре звезде најближе Сунцу)“.
Према речима овог научника, недавна истраживања Земљине коре на дну океана и тла Месеца недвосмислено су показала да се пре око два милиона година близини Сунчевог система догодила експлозија супернове. Индикатор времена овог космичког догађаја је садржај изотопа гвожђа Фе-60, који настаје само у експлозији супернове.
„Уколико се описани догађаји понове, Земљу очекују глобалне промене климе и значајно повећање нивоа радијације. Када би супернова експлодирала на 10 пута мањој удаљености, последице по живот на нашој планети могле би бити катастрофалне“, нагласио је професор.
„У зависности од удаљености од супернове, на Земљи би делимично или чак у потпуности страдало све живо“, навео је он.
Срећом, такви догађају се дешавају врло ретко. Супернове на удаљености од неколико стотина парсека од Земље експлодирају једном у неколико милиона година, док се заиста опасне по живот експлозије супернова на удаљености од десет парсека догађају једном у неколико милијарди година.
Раније је Дмитриј Семикоз, заједно са америчким и европским колегама, показао да је „гађање“ Земље космичким зрацима након експлозије звезда супернова на удаљености од 300-600 светлосних година пре отприлике 3,2 до 8,7 милиона година могло да поремети „биолошки сат“ животиња и убрза биолошку еволуцију на нашој планети за рачун наглог скока количине мутација због повећаног нивоа радијације.