Упркос томе што је пре само десет дана амерички председник назвао ЕУ „непријатељем САД“, а састанак министара финансија Г20 у Буенос Аријесу протеклог викенда кулминирао изјавом француског министра Бруна ле Мера, да „Унија неће преговарати са САД са пиштољем упереним у главу“, заједнички језик су пронашли Доналд Трамп и председник Европске комисије Жан Клод Јункер на састанку у Вашингтону.
Не само да су се ЕУ и САД сагласиле да се крећу ка потпуном укидању царина, ограничења и субвенција, већ је Унија пристала да купи велику количину америчке соје, као и да повећа увоз америчког течног гаса.
На питање како је дошло до оваквог обрта у односима Брисела и Вашингтона, политиколог са Института за европске студије Стеван Гајић каже да Трампову владавину карактерише то да се његова политика неколико пута реско мењала у врло кратком временском периоду и то на више меридијана.
У прилог тој тврдњи Гајић наводи пример Северне Кореје и чињенице да су са Трампове стране пљуштале увреде на рачун Ким Џонг Уна, да би се читава ујдурма окончала њиховим сусретом.
Слично је, каже наш саговорник, и када је реч о Трамповом односу према НАТО-у или Русији, па све некако подсећа на неки револверашки трилер у коме не знате шта ће се на крају догодити.
„Без обзира на ту појавну конфузију у његовим речима и делима, јасно је да Трамп има сопствену спољну политику коју не може у потпуности да спроводи. Он је стално суочен како са унутрашњим отпорима у самој администрацији, тако и отпорима у ’атлантистичким‘ круговима у Европској унији који су материјализовани у Бриселу, седишту и НАТО-а и ЕУ. Међутим, то што је сада нагло дошло до отопљавања на релацији Брисел—Вашингтон, не значи да је оно трајно, јер мислим да Трамп и даље, приватно, остаје изолациониста и да ће искористити прву прилику да се врати тој својој линији, уколико буде имао довољно чврсту подршку, пре свега у сопственој партији, а онда и у јавности у САД, са којом је стално на ратној нози“, каже Гајић.
Објашњавајући шта је било пресудно да Европска унија за само неколико дана у толикој мери ретерира у ставу према САД, Гајић каже да се Брисел прилагођава Трампу као елементарној непогоди, па сходно томе мења и своју тактику.
„Трамп долази из света бизниса и понаша се у оквиру ’бизнис културе‘ САД, где се тим покерашким претњама и блефовима води одређена врста преговора и цењкања. У Европској унији су то добро схватили, па на овај начин покушавају америчког председника, практично, да утерају у сопствену игру. Примера ради, када би Немачка и остале европске чланице НАТО-а заиста почеле да издвајају два одсто БДП-а за буџет Алијансе, са тенденцијом да тај проценат нарасте на четири одсто као што је то тражио амерички председник, Трамп би се нашао у пат позицији, а његова иницијална анти-НАТО позиција би се претворила у нешто сасвим супротно. НАТО би ојачао, а Трампова прича би, да Америка треба да изађе из те организације, пропала“, примећује Гајић.
Тога су, додаје, врло свесни атлантски кругови у Бриселу, па покушавају да тим „крени—стани“ блефовима, Трампа уведу у безизлазну позицију.
Такође, напомиње Гајић, није изненађење то што се управо Француска до сада највише супротстављала потезима америчког председника према ЕУ, јер је та земља са доласком Макрона, а уз слабљење немачке канцеларке Ангеле Меркел, постала лидер глобалистичке идеологије у самој Европској унији.
„Ово што се сада дешава на релацији Брисел—Вашингтон иде у корист, пре свега, тим снагама, јер мислим да су они спремни да жртвују одређене економске интересе, уколико ће виша идеолошка агенда остати нетакнута. Мислим да је одржавање те ’старе агенде‘ и идеолошке матрице много виши циљ због којих су Француска, али и Брисел који је оличен у Јункеру и Могеринијевој, спремни на такве уступке Трампу“, категоричан је Гајић.