И ранији амерички председници доживљавали су критике својих политичких противника, али ниједан до сада није био изложен оваквим и оволиким нападима америчког естаблишмента и са лева и са десна, као што је то Доналд Трамп.
Чиме је то заслужио? Значе ли ови напади да се у Белој кући заиста налази председник чија је политика суштински другачија од политике његових претходника? Има ли система у том Трамповом наводном лудилу, система који га чини заиста опасним, наравно, са становишта заговорника америчке империјалне политике? Или је у праву Џефри Сакс који тврди да нема система него само лудила и то чак „неколико врста психолошких патологија“, па је зато Трамп опасан за читав свет?
О учинцима Трампове спољне политике у „Новом Спутњик поретку“ говорили су аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић и политиколог Александар Павић.
„Ови напади говоре како политички и медијски естаблишмент гледа на Трампа, који представља опасност по досадашњу доминантну, глобалистичку идеологију — њега сматрају за јеретика који по сваку цену треба да буде одстрањен или барем стављен под контролу“, сматра Обрад Кесић и напомиње: „Трампа оптужују да је издајник због својих ставова према Русији и НАТО-у, а ако је он ишта издао, то је досадашња идеологија владајућег америчког политичког естаблишмента.“
„Трамп је испао луд зато што жели мир с Русијом и окончање новог Хладног рата“, додаје Александар Павић. „Естаблишмент жели да утера Русију у матрицу Совјетског Савеза, иако су идеолошке разлике у међувремену нестале, да би могао од ње да направи главног противника и да би и даље Европу држао под контролом, јер без те наводне руске опасности престаје потреба за постојањем НАТО-а, а самим тим и америчка контрола Европе преко НАТО-а.“
Повлачење из ТПП-а, из Париског климатског споразума, из нуклеарног договора с Ираном, константна критика НАТО савезника и Европске уније, покретање трговинског рата и са савезницима и са ривалима, самити са Ким Џонг Уном и са Владимиром Путином… — ово су неки од најважнијих међу досадашњим Трамповим потезима. Шта је, ако га има, заједнички именитељ међу њима?
„Трамп покушава да ресетује америчку спољну политику, да је пре свега окрене америчким интересима“, коментарише Павић. „Као што је недавно формулисао Стивен Бенон, који је словио за Трамповог идеолога — Америка није империја, она жели да има савезнике, а не поданике, а Европа не треба да буде амерички протекторат. У томе је сабрао суштину Трампове политике, све и ако сам Трамп то не успева да артикулише тако јасно. У сваком случају, порука ’Америка на првом месту‘ далеко је мање агресивна од досадашње глобалистичке политике.“
Оваква оцена делује као да је у нескладу с повећавањем америчког војног буџета и изласком из споразума с Ираном, који додатно доприноси напетости у региону Блиског истока, али Павић проналази објашњење: „Трамп има врло мало савезника, а међу њима су Пентагон — отуда и повећавање војног буџета — и моћни израелски лоби у Вашингтону, зарад чије подршке је и изашао из иранског споразума.“
Трамп се залаже за поправљање односа с Русијом, али је дозволио наоружавање Украјине такозваним смртоносним оружјем, што Обама није учинио; критикује НАТО, али дозвољава његова проширења, на Црну Гору, а сада и на Македонију; најављује повлачење из Сирије, али ју је бомбардовао у два наврата.
„Он је принуђен да бира своје битке, а поједине уступке — попут уласка Црне Горе у НАТО — потом лукаво користи, постављајући питање које и сами Американци постављају. Наиме, какву корист Америка има од Црне Горе и тиме политички естаблишмент ставља у позицију да брани оно што је неодбрањиво“, објашњава Обрад Кесић.
Он сматра да је „још рано за давање дефинитивне оцене, јер је због онога што жели да постигне у непрестаном рату са сопственим институцијама. Све што покушава у великој мери наилази на отпор и саботажу, с Конгресом који покушава да му ускрати надлежности и тиме земљу уводи у озбиљну уставну кризу. Али већ и самим стављањем под знак питања ствари које нису смеле да се доведу у питање, он постиже известан ефекат; полако се мења и америчка спољна политика, али и читав светски поредак. Глобализам се, као идеолошки систем, налази у својим последњим данима. А сама чињеница да је Трамп поставио питање америчког останка у НАТО-у, за вашингтонски естаблишмент представља праву револуцију.“
Управо зато Ен Еплбаум недавно у „Вашингтон посту“ и поставља питање „да ли Трамп заправо жели да НАТО алијанса одумре? Да ли жели да дестабилизује и поткопа западни савез, па чак и да га растури?“, подсећајући да се већ више деценија актуелни председник САД јавно залаже за повлачење америчке војске из Европе, јер би уштеда била огромна „а тај би новац могао да буде употребљен много боље“.
„Трамп то говори већ тридесетак година“, истиче Александар Павић. „То јесте његов поглед на свет, он је убеђен да организације као што је НАТО после Хладног рата више нису потребне.“
С тим у вези, „Њујорк тајмс“ у једном од коментара наводи: „Трамп је уздрмао међународни поредак. Може ли и да га поломи?“. Ово се питање у првом реду односи на НАТО, за који се отворено каже да му је сврха у „држању Европе уједињене под јармом америчког лидерства“.
„НАТО је служио интересима Америке за време Хладног рата, када смо имали две идеолошки супротстављене суперсиле. Трамп сада поставља питање — да ли НАТО и даље служи интересима Америке?“, каже Обрад Кесић, и закључује: „Он зато нуди нови модел билатералних споразума, поручујући притом отворено да Европа више није у центру америчких интереса, више није стуб америчке спољне политике. Он жели да Америка и даље буде доминантна, а верује да то може да постигне само ако изгради добре односе са двема другим водећим светским силама, а то су Русија и Кина, и он то отворено говори. Зато амерички спољнополитички естаблишмент и има проблем с Трампом, јер је и даље везан за онај стари поглед на свет који више не даје резултате и због кога је свет био много несигурнији“.