Традиција да се Дан ВДВ-а обележава у Парку Горки појавила се почетком деведесетих година прошлог века, када је ту одржан спортски падобрански десант. Иако су од 1997. године такве активности над престоницом забрањене, традиција окупљања у том парку је остала.
Ту се на Светог Илију, небеског заштитника десантних падобранских јединица, сваке године организују концерти и друге манифестације посвећене овим елитним јединицама. Ту не долазе само „десантники“ из Москве, него и из других региона Русије, чак и иностранства.
И данас је Горки парк био стециште свих њих. Многи су дошли са женама и децом. Сви су обучени у плаво-беле мајице тзв. „тељњашке“, на главама носе плаве беретке, а у рукама заставе ВДВ-а и узвикују: „Слава ВДВ-у“ и „Нико осим нас!“, што је слоган „крилате пешадије“.
Једна од традиција је купање у фонтанама. Када је и како је започела та традиција, није познато. Постоји више верзија. Према једној романтичној легенди падобранаца, они се купају у фонтанама зато што виде одраз неба у води и желе да му буду ближе. По другој, током рата у Авганистану није у близини било воде, па су руски војници користили резерве из фонтана.
Како год било, традиција се већ деценијама не прекида. И данас су, на московских тридесет степени Целзијуса, градске фонтане биле пуне купача: деце, одраслих и ветерана. Мушкарци се бацају у воду уз повике: „За ВДВ!“.
У воду су ускочили и младенци са сватовима. Млада у венчаници, преко које је обукла „тељњашку“ и са плавом беретком на глави, а младожења се огрнуо заставом ВДВ-а.
Страни туристи знатижељно гледају, фотографишу, коментаришу. Кажу да у њиховим земљама нема таквог славља као у Русији и признају да су одушевљени веселом и пријатељском атмосфером, као и позитивном енергијом.
Иако полиција не гледа благонаклоно на обичај руских падобранаца да се купају у фонтанама (а у неким руским градовима их на данашњи дан и гасе), војници сматрају да стару традицију не треба нарушавати.
Као и ранијих година, тако ни овог пута није изостала ни друга традиција везана за овај празник — конзумирање лубеница.
Традиција да се на Дан Ваздушно-десантне војске једу лубенице настала је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година након повлачења совјетских трупа из Авганистана. Није тајна да су многи припадници ових специјалних јединица тамо ратовали, а лубенице су на војнички сто изношене само за празнике, па је тако тај обичај пренет из Авганистана.
Осим фонтана, на Дан ВДВ-а у парку раде и војничке пољске кухиње. Ту се служи традиционално војничко јело — каша од хељде са месом из конзерве и налива се чај.
Током целог дана на главној сцени парка наступају музичке групе. Публика са њима пева углас родољубиве песме. Други су се повукли у дебелу хладовину, сели на клупе или травњаке и за своју душу уживају у звуцима гитара. Дечаци обучени у војничке униформе веру се по дрвећу, а девојчице около трчкарају.
За многе ветеране прослава Дана ВДВ-а је и прилика да се поново сретну са старим саборцима и присете свог службовања.
Док „десантники“ и грађани заједно славе, полиција и Росгвардија надгледају дешавања и брину о јавном реду и миру.