Скандинавија до Кончуља: Само два пута су се нације разграничиле без огња и мача

Изјава председника Србије Александра Вучића, да се залаже за разграничење са Албанцима, отворила је питање у јавности да ли је уопште могуће да дође до мирног разграничења између двеју држава/нација.
Sputnik

Примери мирног међуетничког решења ретки су у историји, готово да су статистичка грешка, док је такорећи „универзално правило“ да до разграничења међу народима долази „огњем и мачем“.

Вучић појаснио шта подразумева под „разграничењем“

Историчар Предраг Марковић каже за Спутњик да постоје само два примера мирног етничког разграничења у Европи у 20. веку.

Прво је разграничење између Шведске и Норвешке на почетку века, које је названо Скандинавизација. Друго је између Чешке и Словачке крајем 20. века.

„Међутим, проблем, односно велика благодет Швеђана, Норвежана, Чеха и Словака јесте што немају никакве спорне територије. Неком географском игром судбине не постоје никакве територије које су спорне, поготово територије које имају такав емотивни и културни значај, као што има Косово за Србију“, каже Марковић.

При распаду Совјетског Савеза дошло је до мирног разграничења „само тамо где није било историјских траума“, односно између централно-азијских република где „граничне црте иду кроз пустињу или неку ненасељену степу“.

„Али тамо где постоји велика историјска траума, као што је у случају Нагорно Карабаха, Донбаса или Крима, ту је прича потпуно другачија“, подсећа Марковић.

Кад је реч о Африци, наш саговорник додаје да на „Црном континенту“ ниједна граница није етничка.

Државе које су нестале у последњих 50 година

„У Африци су границе повлачене у Берлину, Паризу и Лондону — лењиром, тако да би у Африци свака прича о разграничењу отворила такав пакао. На афричке државе уопште не може да се примени принцип етничке државе. Он је тешко примењив у Европи“, истиче Марковић.

Према његовим речима, етничка држава је помало мит, зато што су врло ретке државе које немају велике мањине. У данашњој западној Европи „рашчишћене границе“ су резултат вековних ратова и покоља.

„То што у западној Европи границе изгледају јасно и видљиво, то је производ многих ратова и невоља“, наглашава Марковић.

У случају и да дође до договора Срба и Албанаца на каквом Вучић инсистира, не би се могло рећи да је реч о мирном разграничењу, јер су Срби и Албанци у стању отвореног или прикривеног конфликта вековима.

Још од Отоманског царства су постојали озбиљни проблеми између Срба и Албанаца у тадашњој старој Србији, док је за време Балканских ратова дошло до обрта, а током Другог светског рата до новог велеобрта, али су све време две заједнице веома лоше мислиле једна о другој.

Заправо, једини период мира и сарадње је првих неколико деценија комунизма после 1945. године, кад је, заправо, примењен Совјетски модел афирмације мањина, јер су Бољшевици, а касније и српски комунисти веровали да мањинама треба дати што већа права, сматра Марковић.

Шпанија због Каталоније мења Устав

„Неколико деценија су Албанци били задовољни и све задовољнији правима која су добили у СФРЈ, јер су она била све већа. То је једна Лењинова догма да велики народи морају да праве уступке мањим. То се дешавало и у СССР, и у Југославији. Међутим, проблем са том доктрином је што постоји праг преко кога нагло порасту захтеви мањине“, истиче наш саговорник.

Тако да су Албанци добили права каква није уживала ниједна мањина у Европи, али онда су хтели да имају и републику, односно државу, додаје он.

На питање да ли би се захтеви за независношћу Каталоније могли посматрати у контексту мањине која је добила превише права као што су Албанци на Косову, Марковић одговара одречно. Он подсећа да су Каталонци добили права тек у демократској Шпанији, после пада Франка.

Совјетске мањине су добиле права после Октобарске револуције, а мањине у СФРЈ после 1945. године и та права мањина су дуже трајала, а и била су већа и у СССР-у и у СФРЈ, него у постфранковој Шпанији.

Коментар