Петја Хохлов је тада имао само 23 године и био је навигатор на совјетском бомбардеру из састава морнаричке авијације на Балтику. База његове јединице била је на острву Ерзељ, то је био најближи део совјетске територије Берлину. До главног града Немачке било је потребно седам сати летења, свако задржавање или сукоб са немачким ловцима значио је пад у море. Дању је сусрет са немачким авионима неизбежан, јер лет над Немачком траје најмање два сата.
Зато су одлучили да полете у сумрак, јер у августу су ноћи на Балтику врло кратке. Тог 7. августа 1941. године немачки радио је јављао о великим успесима Вермахта у походу на Совјетски савез. Рат је трајао већ шест недеља и радио Берлин је саопштавао о огромним губицима Црвене армије, уништеним тенковима и авионима. Чинило се да авијација Совјетског савеза више и не постоји. Тог дана све летачке посаде на острву Ерзељ су добиле сигнал: спремите се за полетање. „Балтијци“, како су их звали, добили су задатак да изврше прво бомбардовања Берлина као одговор на свакодневна немачка бомбардовања Москве и Лењинграда.
Командант бомбардерског пука, пуковник Евгениј Николајевич Преображенски слуша како раде мотори на авионима, прво режим малог довода горива, а онда пуном снагом. Слуша пуковник моторе као доктор пацијента. У реду су. Затим систем радио-везе.
„Како ме чујете, друже команданте?“, пита навигатор, поручник Хохлов.
„Нормално!“
„Кротенко, како ме чујете?“
„Добро, друже поручниче!“
Треба узлетети. Бела заставица, коју држи морнар-стартер, лепрша на ветру. Тешко натоварени бомбардери уз урлик мотора полећу један за другим. За полетање им сада треба дужа стаза него што је то уобичајено, јер су претоварени бомбама. У летачки дневник поручника Хохлова остало је забележено да су узлетели у 21 сат.
И данас, после толико година није јасно како су „Балтијци“ могли да прелете тако велику раздаљину са тако густом немачком ПВО, а да не буду откривени и идентификовани. Очито је да су Немци били опијени напредовањем њихових трупа у Совјетском савезу и да им ни на памет није падала мисао да би их совјетска авијација могла да изненади бомбардовањем Берлина.
„Балтијци“ су прво летели ниско изнад мора, скоро изнад самих таласа, дуж обале, а затим су авиони почели да узимају висину. На левој страни била је обала Балтичког мора, на десној отворена пучина. Површина мора постала је тамноцрвенкаста у одсјају залазећег сунца. Авиони су се успињали кроз облаке, а када је висиномер показао 4.500 метара пуковник Преображенски је наредио да се ставе маске за кисеоник.
„На левој страни је Шћећин“, јавио је Хохлов команданту.
„Јеси ли сигуран у то?“
„Да!“
„Изврсно ако је тако…“
Одједном су забљеснули моћни рефлектори са земље. Хохлов је очекивао ватру са земље, или немачке ловце. Био је у искушењу да одмах испусти бомбе из својег авиона. Али Немци нису отварали ватру са земље. Бомбардере су опазили, али су их сматрали својим авионима. Ко би тада у августу 1941. године очекивао совјетску авијацију над Немачком?
Сада су летели на висини од 7.000 метара, до Берлина је остало још 30 минута лета. Време се изненада променило, у кабини бомбардера постало је влажно, около су промицали густи облаци. Видљивост једнака нули. У таквим околностима потребне су изузетна смиреност и дисциплина у летењу. Свака промена курса могла би да буде кобна и зато је пуковник Преображенски стално од Хохлова захтевао податке о лету.
Изненада, облаци су се разишли. Опет су летели по ведром небу прошараним немачким рефлекторима.
„Јесмо ли сви ту?“, огласио се Преображенски.
„Сви!“
Тако су срећно превалили пут над морем и немачком територијом. У једном тренутку Хохлов само што није крикнуо. Испод њега назирала су се светла Берлина, истина замрачени прозори, али на улицама и трговима била су упаљена улична светла. Берлин су имали као на длану.
На пуковском командном месту генерал Жаворонков, командант авијације Балтичке флоте, ходао је по бункеру горе доле, никако није могао да прикрије своју нервозу. Његов помоћник Оганезов је свако мало гледао на карту и сат, пушио и непрестано понављао: „Ускоро ће бити тамо, ускоро ће бити тамо!“
Затим се приближио радио-телеграфисти и наредио му: „ Тражите радио Берлин“. Генерал Жаворонков је потврдно климнуо главом. Прво су зачули како неко на енглеском жалосно саопштава да су Немци бомбардовали Лондон.
„Не, то није то, то је Енглеска.“
Затим су одјекнули маршеви. На сав глас. Онда химна Немачке. Потом је све утихнуло, а онда је почела да завија сирена.
„Да, то је из Берлина!“, ускликнуо је радио-телеграфиста и скочио са столице.
„Истина, то су наши, не може бити нико други!“
Хохлов је отворио спремиште са убојним теретом и звук ваздуха, који се сударао са отвореним поклопцима магацина са бомбама, био је јачи од звука авионских мотора. Први бомбардер са петокраком звездом на крилу већ је био изнад центра Берлина. Бела лампица се упалила, Хохлов је напето зурио кроз нишанску справу да су га скоро заболеле очи. Видео је свој циљ. Дугме електричног уређаја који испушта бомбе никада није затајило, бомбе су у правилном размаку излетеле из магацина. Авион се мало стресао.
Мало је времена прошло када су на тлу угледали прве експлозије.
„Да лих видите, друже команданте?“, јавио се Хохлов.
„Видим, видим!“
„Гледајте, све гори!“
„Да, Петја, добро је!“
По Берлину су одјекивале експлозије совјетских бомби.
„Задатак је извршен, враћамо се у базу“, јавио је пуковник Преображенски својој команди.
„Јунаци“, рекао је генерал Жаворонков и сео за сто.
Његов помоћник Оганезов је излетео из бункера и појурио до морнара и техничара окупљених испред једне бараке.
„Успело им је, разумете ли ме, успело им је!“
Али повратак „Балтијаца“ је био много тежи него долазак изнад Берлина. Немци су се брзо прибрали и на совјетске бомбардере већ је изнад Берлина отворена снажна ватра из свих могућих противавионских топова. Стотине граната је експлодирало близу совјетских авиона, била је то права огњена завеса кроз коју се требало пробијати. Ваздушни притисак од експлозија ПВО бацао је авионе горе доле, рефлектори су их ловили по небу. Пилоти су маневрисали нагињући авионе са крила на крило, мењајући брзину, смер и висину, али немачка је ватра постајала све јача. И горива је у совјетским бомбардерима било све мање. Ипак, повећали су брзину до максимума. Смер — исток.
Обала и море. Балтик.
„Грло ми је сухо. Има ли чаја у авиону?“, јавио се пуковник Преображенски
„Имам га“, Петар Иљић му је додао своју термос боцу. Полако су испијали чај који им је претходног дана скувала конобарица Машењка у бази.
Када су слетели на острво Ерзељ, већ је било свануло…