На данашњи дан 1946. године, у САД је формирана федерална комисија за проучавање услова живота Индијанаца. У Америци још уве постоје несугласице: да ли су Индијанци жртве геноцида?
Амерички историчар Дејвид Стенард тврди: „Хитлер је мала маца у поређењу са ’освајачима Америке‘. Шта све не уче децу у америчким школама: за време холокауста америчких Индијанаца, који се још назива „петстогодишњи рат“ и „најдужи холокауст у историји човечанства“ убијено је између 95 и 114 милиона домородаца садашње територије САД и Канаде“.
То је био намеран геноцид. Изводили су га британски колонизатори и амерички досељеници. Заједничким снагама.
У Бостону је 1722. године објављена декларација којом се објављује рат Индијанцима. За скалп домородаца САД давало се од 15 до 100 фунти. Постоје сведочанства да су колонизатори користили и биолошко оружје — поклањали су племенима одећу заражену богињама. Тај метод је касније користила и америчка војска. Уз то су Индијанце намерно и опијали алкохолом.
Овде се намерно не дотичем теме руског освајања Далеког истока и Сибира, јер она уопште не личи на америчку реалност. Међутим, навешћу један интересантан детаљ. Како је познато, многи староседеоци Сибира и северне Русије у организму немају ензим који раствара алкохол. Они се брзо напијају и од тога умиру. Како је на то реаговала царска Русија, „тамница народа“, како ју је назвао Кистин, а затим то развио Лењин? Нека се напијају? Не. Изашао је указ којим се забрањује продаја алкохола источно и северно од Бајкала. Толико о „тамници“.
Још, Немци у балтичким државама нису могли да се навикну да живе и организују нормални дијалог са локалним становништвом, британске власти и колонисти такође нису могли да изграде прихватљиве односе са Индијанцима. Само политика силе, само огањ и мач. Да су Руси иоле личили на њих, код нас у Сибиру не би остао ниједан староседелачки народ. А тамо их је више од четрдесет!
Америчке власти су 1825. године усвојиле Доктрину отворености на основу које је право на земљу добио онај колониста који ју је и „открио“. Индијанци су на тој земљи, која им је и припадала, могли само да живе, али су изгубили право својине над њом. Године 1830. био је донет закон о пресељењу Индијанаца, а 1867. — о резервацији.
Уз то је масовно коришћена стерилизација индијанских жена у репродуктивном узрасту. Мислите, то је било давно? Не. Амерички новинари су седамдесетих година прошлог века ископали да је, на пример, у Оклахоми стерилизација била масовна.
Све то подсећа на расну политику нацистичке Немачке. Тамо су такође постепено и законито људе који нису били аријевског порекла сматрали људима десете сорте. Скалпове, истина, нису узимали. Зато су имали концентрационе логоре и гасне коморе.
Амерички писац и историчар Џон Толанд у књизи „Адолф Хитлер“ о концентрационим логорима пише: „Хитлерова концепција концентрационих логора умногоме може да захвали његовом знању енглеског језика и америчке историје. Он се одушевљавао логорима за Индијанце на Дивљем западу, а често је у свом блиском окружењу хвалио ефикасност истребљења староседелачког становништва Америке“.
Наравно, у САД већина експерата и политиколога с незадовољством у гласу оспорава Стенарда и Толанда. Говоре, између осталог, да Стенард нема никакве статистичке податке, да не прави разлику између насилне смрти и смрти од болести. Рудолф Ромел, професор Универзитета на Хавајима, процењује да је за читаво време колонизације у геноциду страдало између 2 и 15 милиона Индијанаца, а не невероватних 95 милиона.
Међутим, и Ромелове податке критикују. Зашто? Зато што „тачни“ амерички историчари и потпуно демократска јавност, с једне стране, не поричу да су Европљани и колонизатори донели смрт, репресију и страдања становништву Америке. Међутим, они упорно негирају да је то био геноцид.
Шта је то онда било?
Аутор Владимир Бичков, радио Спутњик