Да би био музичар, песник, љубавник, боксер најважније је да имаш срце. Тешко нам прозбори шампион, уз спортски поздрав песницом уместо руковања.
Магла изнад Бањалуке, ромски део насеља Весели бријег. Између блатњавих, неасфалтираних сокака и китњастих кућа, на падини са које се види цео град углављена је спортска сала са рингом у средини.
Ту, на периферији, своју нову битку бије Маријан Бенеш, вишеструки боксерски првак Босне и Херцеговине, Југославије, Балкана и Европе. Вратио се у свој град, који га је, каже — издао. Који га је изневерио. Вратио се да остане до краја живота.
А тај живот је легенду средње-велтер категорије небројено пута бацио на патос, али је увек устао пре одбројавања до десет.
Од трофеја му остале тешко оштећене гласне жице, смрскано колено, вештачко око и — успомене. Улази полако у седму деценију, а поглед му сија као у несташног детета који је пре педесет година навукао рукавице на руке и севнуо први кроше.
Сада, у боксерском клубу Феникс бин Бенеш тренира бањалучке клинце који у њему виде и узор и опомену. Сваки дан држи тренинге. Како је ударао ривале директима, тако сада задаје савете. У истом ритму. Не промакне му ниједан ударац песнице о крушку:
„Не учим их да боксују, него да буду људи“, исправља нас Бенеш док се младићи загревају око ринга.
Рођен је у Београду. Дете из грађанске породице, свирао је клавир и флауту, завршио средњу музичку школу. А, онда осетио у себи борца… Са девет година пребио је пунолетног боксера у рингу. Тада је оставио инструменте и ставио рукавице на прсте који нису били створени за пијанисту.
„Уметност је и бокс. Али, девојке су више волеле опасне момке. А ја сам због њих ушао у ринг. Зато сам се тукао“.
У Бањалуку челична песница га је довела 1967. када је имао 16 година. Закуцао је на врата боксерског клуба Славија и ту остао до краја такмичарске каријере. Веран и одан.
Уследиле су велике победе, златне медаље. Југославија се будила ноћу да гледа Бенеша у боксерским аренама уз глас репортера Драгана Никитовића.
Довезао је први БМВ у Бањалуку. Прошетао прве каубојке. Зарадио више од шест милиона марака, подигао две куће, отворио два кафића. Два пута се женио и добио три ћерке и једног сина. Низао је победе…
Године 1979. спортска дворана „Борик“ у Бањалуци била је крцата. Четврта рунда, Француз Жиберт Коен неопрезно отвара гард и Бенеш га баца на земљу. Пет хиљада људи скандира у делиријуму његово име. Осваја професионалну титулу првака Старог континента.
„Али, тек после тих великих победа за изазивача сам добио најтежег противника — живот. После сјаја и среће уследи и пакао“, прича и нама и својим наследницима.
Пошто је боксовао за публику, отворено, без опреза да не прими ударац већ са једином жељом да нокаутира противника, почеле су и да стижу последице.
Прележао је хепатитис и наставио да боксује. Ломио је кости 26 пута и наставио да боксује. Порториканац Санди Торес му је 1979. године забио палац у око, али Бенеш је, после три операције, наставио да боксује. Четири године касније, лекари који су га саветовали да окачи рукавице о клин, морали су да му изваде око и да му ставе вештачко. Није више могао да боксује. А, хтео је.
Почео је рат у његовој Југославији. Распадало се све у шта је Бенеш веровао. Губили су се пријатељи. Комшије се попреко гледале. По оцу Хрват, Бенеш је постао уљез у свом граду.
„Био сам у војсци Републике Српске, али нисам могао да ратујем овакав, без једног ока. Брата Ивицу су ми убили 1992. године. Почели су и мени да прете. Поручивали су ми да одлазим. Отерали су ме. Понизили“.
Отишао је са једног краја ринга на други. Из Бањалуке у логор Новска, па у Загреб. Тамо се потуцао по спортским клубовима. Нудио се да чисти свлачионице. Изгубио је имовину и трофеје, није имао од чега да живи. Распао му се и други брак, а жена са ћеркама отишла у Ниш. Ни у Хрватској га нису гледали као свог.
„То није био мој рат. То није витешка борба. Заклео сам се једном, и то за Тита, и са том заклетвом ћу отићи у гроб“.
Чим су утихнуле пушке у БиХ и кад је потписан Дејтонски споразум, Бенеш се вратио у Бањалуку. Није могао без ње. Сестра Љиљана помогла му је да преживи.
Изгубио је све за које је веровао да су му пријатељи. Који су били уз њега када је био силан, када је трошио паре на живот, тукао се, коцкао, викао туре читавим кафанама…
„Схватио сам сада најзад и давну поруку моје мајке, да ћу бити срећан ако будем имао једног пријатеља у животу“.
После тешких година без икакве зараде, добио је и националну пензију за истакнуте спортисте. Враћен му је и стан који је добио од општине за титулу првака Европе. Поново је устао из тешког нокдауна:
„Бањалука је моја лепотица. Моја курва, која ме завела па оставила. А мушкарац се увек баш таквој враћа и баш о таквој сања“.
Бенеш и сада тренира. Са својим дечацима. Повредио је недавно колено када је ногама подигао 590 килограма. Вози „ситроен“. У рингу је сваки дан. Ствара нове шампионе. Тежак је 72 килограма, па је из лаког-велтера прешао у средњу категорију. Пише поезију. Објавио је збирку „Друга страна медаље“. Основао је и нову Титову партију…
„Међу овом децом су и нови прваци. Ајмо момци, не стајте, битка тек почиње!“
Без воде и меса
„Не пијем воду, не једем месо, рибу, млечне производе већ више од деценије. Живим од воћа, поврћа и вина. Понекад поједем мало сира, и то је све. Ту је и тајна моје виталности“, прича нам Бенеш.
Изгубљени трофеји
Марјан Бенеш има иза себе 39 професионалних мечева. Славио је 32 пута (21 нокаут). Три пута је био првак Балкана и два пута аматерски шампион Европе.
„Све те медаље, ’Златни гонг‘, ’Челичне песнице‘, пехаре и плакете изгубио сам негде успут. А и не знам шта бих сада са њима“, признаје Бенеш.