Добро је познато, објашњава за Спутњик историчар Предраг Марковић, да је Осама Бин Ладен био њихов питомац. Међутим, проблем није само у томе, већ у несразмерном тумачењу патњи, у зависности где се она догодила.
Упоредимо терористичке нападе у Беслану и Бостону, сугерише Марковић. Беслан је једно место где су мученичком смрћу страдале стотине руских ђака и њихових породица, што је проузрокова изузетно мали одјек у западним медијима, а Бостон, са друге стране, где су Чечени убили веома мали број људи, приказан је као велика америчка траума, иако су у питању чак два европска народа.
„Да не говоримо каква је несразмера у приказивању патњи Авганистанаца, Ирачана или Сиријаца. Сваки град у Сирији је претрпео многоструко веће губитке него што је то био случај 11. септембар у Америци. Тако је и са ирачким, али и авганистанским градовима. Али жртве немају исту вредност за западне медије“, појашњава наш саговорник.
И Григориј Јаригин са Катедре за америчке студије Санктпетербуршког државног универзитета сагласан је са Марковићем, иако сматра да је Бин Ладен више некакав баук, него што је био претња као човек.
„Ако је он производ обавештајних служби САД, а мислим да он није једина таква фигура која је направљена за постизање некаквих других циљева, односно за пружање отпора другим државама, он није могао да организује такве нападе све док се није осамосталио, а то је значило да су тада Американци већ изгубили контролу над њим“, тврди Јаригин.
Са друге стране, ако сагледамо актуелну америчку политику, догађаји у Сирији показују одређену прагматичну бездушност Америке, сматра Марковић, а да не постоји опсесија звана „Русија“, најлогичнији пут би био да се заједно са Русијом нађе пут за решавање сиријске кризе, јер се Русија у том рату показала далеко ефикаснија од осталих великих сила. Међутим, оцењује он, Америци је далеко више стало до тога да Русија не ојача и не задржи садашњу позицију у Сирији, него до тога да се зауставе патње сиријског народа.
Упитан какво би било потенцијално решење за глобални тероризам, Марковић поручује да би заједничка акција великих сила, пре свега Русије, Америке и Француске, а можда чак и Ирана, донела огромне резултате, као што је то био случај и у другим великим кризама, на пример у Другом светском рату.
„Заједничком акцијом би те локалне војске остале без великих међународних спонзора. Сирија је један пример да Америка ту није била верна сопственим вредностима, јер Асадов режим, иако вероватно јесте био нека врста диктатуре, уједно је био и мултикултуран и верски толерантан, а сада имамо одређене верске заједнице које више не постоје захваљујући, између осталог, недоследности америчке политике“, закључује Марковић.
Јаригин не искључује и да се у многим случајевима у Америци манипулише јавним мњењем, а напад 11. септембра се и даље користи како би се објаснили радикални потези Америке ван њених граница. То се све свело на то да су и унутар саме Америке појачане мере безбедности, које се данас граниче са кршењем људских права — оних права за која су се Американци борили веома дуги низ година.