Трагични грађански сукоб црногорских „зеленаша“, присталица условног уједињења, и већинских „бјелаша“, који су 1918. године били за безусловно уједињење Црне Горе са Србијом, омиљена је тема коју потенцирају црногорске власти. Данас, међутим, не постоје једнозначне оцјене, увиди и тумачења шта се уистину на међународном плану, као ни у самој Црној Гори, збивало након Подгоричке скупштине.
Тако неки сукоб „бјелаша“ и „зеленаша“ карактеришу као класичну инвазију Италије, други као трагичан унутарграђански сукоб политички супротстављених Црногораца, док је омиљена историјска верзија власти у Подгорици да се заправо радило о устанку угњетаваног црногорског народа против „српске окупације“.
Оно што се ипак несумњиво данас зна јесте да се коријени идеје о креирању буне у Црној Гори морају потражити у Италији, односно да су главни организатори „Божићне побуне“ на терену били италијански агент Министарства војног, новинар Ђовани Балдачи, и црногорски утицајни политичар Јован С. Пламенац.
Не постоје прецизни подаци о броју учесника Божићне побуне, они варирају од хиљаду до око три хиљаде, али нема неслагања око чињенице да је побуна угушена за само неколико дана, те да је главни организатор Јован С. Пламенац дан прије избијања побуне преко Скадра и Медове пребјегао за Италију.
Након тродневних напада одметничке групе, комити под командом бригадира Крста Зрна Поповића, бивају разбијени по брдима у околини Цетиња, и настављају борбе у виду герилског начина ратовања све док неки нажалост нису изгубили живот у тим окршајима или се добровољно предали властима.
Иако малобројни у односу на већину становништва, црногорски комити су своју насилну борбу наставили и следећих година. У тим трагичним догађајима који, парадоксално, данас све више оптерећују модерно црногорско друштво, било је примјера страшних жртава на обе стране.
Ипак, овдашње власти у Подгорици тродневну побуну на Божић 1919. године желе приказати као круцијални догађај, при чему се одметници третирају као Црногорци који се храбро боре против српског окупатора, уз пренебрегавање чињенице да у питању није био никакав српско-црногорски сукоб базиран на етничкој основи, већ да је по сриједи најприје могао бити само одјек династичког сукоба (Петровића и Карађорђевића).
Управо судбином црногорских комита у периоду 1918–1924. бавиће се и нова серија РТЦГ као логичан наставак „Божићног устанка“, а према најави режисера Жељка Сошића, амбиција је да се црногорски грађани упознају са „злочинима над становништвом и прогоном комита“, као дјелом окупатора из Србије.
Тако серија, која се већ у најави бави последицама „српске окупације“ у Црној Гори, као таква представља најбољи индикатор актуелног идеолошког усмјерења подгоричког режима. У том смислу, формула је сасвим јасна: некада су за вријеме СФРЈ главни јунаци били партизани, данас у независној Црној Гори то су комити (зеленаши).
Аналитичар Војин Грубач за Спутњик примјећује да се из образложења разлога и мотива наставка серије „Божићни устанак“ може закључити да се ради о још једном „неморалном политичком пројекту режима, у којем ће бити присутна идеолошка мјешавина незнавености и хистерије“.
Наш саговорник упозорава да је, нажалост, већ сада очигледно да режисер најављеног пројекта Жељко Сошић „планира реинкарнирати илузију да се током конфликта 1918–1824. године десио национални српско-црногорски конфликт“, што је теза коју су, како каже „давно оборили његови истомишљеници“.
„Рецимо, црногорски историчар Новак Аџић, иначе обожавалац лика и дјела Секуле Дрљевића, у једном свом тексту обзнанио је да је др Дрљевић био Србин до 4. јула 1937. године, када је у једној посланици написао да су Црногорци посебна нација. Дакле, ако је вођа Црногорске странке, агресивни и бескомпромисни др Секула Дрљевић био Србин до 1937, чак је хронолошки кристално јасно да су и ’бјелаши‘ и ’зеленаши‘, и комунисти и монархисти, и комити и антиломити, у периоду којег филмски жели да обради Сошић, били у националном смислу Срби“.
„Ако се томе дода да су и ’бјелаши‘ и ’зеленаши‘ тада били за заједничку државу са Србијом, а спор је био једино на релацији унитаризам–конфедерација, јасно је да ће креатори овог пројекта потпуно промашити тему“, објашњава Грубач за Спутњик.
Наш саговорник на концу предвиђа да ће „резултат укупног пројекта бити да ће се осјећаји грађана Црне Горе према новим филмско-политичким пројекцијама кретати у троуглу презир–подсмијех–гађење“, што ће, по њему „значити потпуни, али и оправдани крах давно кремираних илузија које се пласирају у новом паковању“.