На 52. Битефу Марина Давидова, која је професионални углед стекла као позоришни критичар, историчар и продуцент, представила је своју позоришну инсталацију „Вечна Русија“, аудио-визуелни приказ вишевековне историје Русије, сагледане кроз однос човека према слободи.
Публика Битефа била је у прилици да прошета кроз лавиринт сачињен од ходника и разних просторија у Народном позоришту и да уз светлосне и звучне ефекте, иконографију разних епоха у руској историји и причу наратора о двестогодишњем развоју револуционарних идеја, настанку и пропасти руске авангарде и неуспелој сексуалној револуцији, прати успоне и падове идеје о слободи у Русији.
Давидова даје своје субјективно виђење руске политичке и културне историје, приказујући непрекидни јаз између освајања слободе и повратка на угњетавање. Представа је настала у продукцији позоришта „Хебел ам уфер Берлин“ и институције „Хаус дел културен ден велт“, поводом стогодишњице Велике октобарске револуције у Русији.
Ви се у овој представи бавите питањем слободе у Русији, али чини ми се да је то, заправо, универзално питање савременог света. Има ли слободе у савременом свету?
— Да, када сам већ направила представу, почела сам да схватам да је цео данашњи свет „Вечна Русија“. Једна од главних идеја ове представе јесте идеја о бесконачном враћању човека у свет из којег покушава да искочи да би освојио толико жељени нови живот, слободу, утопијски простор. „Вечна Русија“ је нека врста матрикса који води до свега онога што се данас догађа широм света, укључујући САД и долазак Доналда Трампа на власт. И тамо видимо повратак на један архаични, старорежимски свет. Представу сам направила с конкретним поводом — на стогодишњицу Руске револуције. Пошто се у Немачкој тај датум веома широко обележавао, усредсредила сам се управо на тај историјски период, а у географском смислу на своју земљу. Ви сте, међутим, у праву, то је много шири проблем. Сада радим на новом позоришном пројекту који ће премијерно бити изведен у једном од најважнијих европских позоришта — театру „Талија“ у Хамбургу. Текст за представу сам писала сама, као и за „Вечну Русију“. Представа ће се звати „Чекпоинт Вудсток“ и с „Вечном Русијом“ ће чинити диптих. Вудсток је био следећи покушај утопијског продора који је, такође, неславно окончан. У тој представи све проблеме којима се бавим у „Вечној Русији“ преносим на апсолутно међународни ниво.
Једна од интересантних теза коју износите у представи „Вечна Русија“ јесте да је Октобарска револуција, заправо, била контрареволуција која је срушила тековине претходне, Фебруарске револуције.
— У сегменту под називом „Утопија 1“ наратор нас уводи у историју Русије почевши од 17. века, када је руски човек покушао да се избори за лично достојанство и слободу, као и за одређене политичке слободе. Та тежња за слободом је кулминацију достигла у фебруару 1917. године. Бољшевички преврат је неке од тих слобода сачувао, а неке од њих је одмах уништио. У Стаљиново време, међутим, ништа од тих слобода није остало. Неке су у почетку чували, на пример, права жена, која су двадесетих година прошлог века била већа него игде у Европи. Тада су, рецимо, дечаци и девојчице ишли заједно у школу, а онда су их у Стаљиново време поново раздвојили. Цео совјетски период руске историје је карактеристичан по томе што је био веома лицемеран. Никада ништа није било називано својим правим именом. Бољшевици су, рецимо, за једну од својих парола изабрали: „Сва земља сељацима“. Та парола није била њихова, преузели су је од других, али су управо уз њену помоћ стекли тако велику популарност у народу. Чим су дошли на власт, моментално су заборавили на сељаке. Сва власт и земља су припали држави. А шта је била држава? Бољшевици. Они су целокупну левичарску идеју свели на власт једне партије. Многи људи који су били део те револуционарне идеје у Русији схватили су то као истинску издају, јер је слобода за коју су се борили, за коју су трунули у затворима и умирали, уништена туђим рукама. То је за многе била велика трагедија, а посебно за левичаре. Стаљинов период је ту бољшевичку контрареволуцију довео до врхунца, јер је изградио један десничарски покрет, налик фашизму, заоденут у левичарске пароле.
Слобода, међутим, није била недостижна само у време Стаљина, него и после њега, у целом совјетском периоду. Проблем, дакле, није у једном човеку на власти, него у целом народу. Због чега обичан, мали човек не жели слободу, зашто му је она терет?
— Велика традиција ропске свести настала је у давна времена. Нико не може да дâ недвосмислени одговор на то питање, али још у време татарско-монголског ропства руски менталитет је покварен. Тада је, практично, азијатски начин управљања државом, начин мишљења, продро у крв и свест руског човека. Када је ојачала Москва, која је у време татарско-монголског ропства била мали град, почела је да осваја друге руске градове. Међу њима је био Новгород који је имао свој Народни сабор, парламент. Москва је ратовала с Новгородом, освојила га и укинула Народно веће. Дакле, једни Руси су покорили друге Русе. Ти Руси су носили у себи татарско-монголски менталитет. Исто се догодило и с градом Псковом. Московски кнез је постао руски цар и освојио апсолутну власт. Сви су постали његови вазали и више није било слободних грађана. На тај део традиције надовезало се кметство. Оно је, по мом мишљењу, исто што и ропство које се одржало током много векова. Све то даје својеврсну смешу коју је веома тешко превазићи.
Зар Вам се не чини да је на тако великом, огромном простору, с толико разноликих народа и култура, веома компликовано успоставити систем заснован на класичној демократији.
— Да, велико пространство заиста игра своју улогу у томе и та улога није мала. Треба, ипак, размислити и о томе како је настала Русија. Она је настала на некој врсти унутрашње колонизације, грубо говорећи, наравно. Велика Британија је, насупрот Русији, имала своје колоније изван своје територије — у Индији, у Африци, у Аустралији. Те колоније су биле део Британске империје, али су то ипак биле засебне земље. Русија је освајала нове територије, које су се тако чврсто везале за њу, да више није било могуће одвојити их. Сав тај новостечени менталитет азијатских народа је постао део руске свести. Због тога се тај феномен не може објаснити у две речи, због тога јунаци у мојој представи не покушавају то да објасне, већ само констатују шта се догађало. Они указују на то да су чак и припадници руске властеле били робови. Тога није било, рецимо, у суседној Пољској. Тамо су припадници „шљахте“ били слободни људи, имали су своја грађанска и политичка права. Властела у Русији је имала дворце, кочије, слуге, али су ти људи ипак били робови. Властелини су до Петра I могли да буду бичевани, телесно кажњавани.
Малопре сте говорили о левичарској идеји која је и у самој представи веома важна. Шта се данас дешава с левичарском идејом? Сведоци смо пораста десничарских покрета. Ви живите у Европи, како видите тај феномен?
— Управо тим питањем ће се бавити моја друга представа, на којој сада радим. Њена тема је десничарски преврат у политичком животу многих земаља, не само источноевропских у којима се то и може очекивати — у Мађарској, на Балкану, у Пољској, него и у Аустрији, у САД и у многим другим државама. То је глобални тренд у западном свету. Дешава се десничарски преокрет и због тога су ми важне шездесете године прошлог века, време у којем је дошло до утопијског продора заснованог на левичарским идејама. Све што се тада догађало, и контракултура, и рокенрол, било је веома блиско повезано и испреплетано с левичарским идејама. Чинило се да је тај свет, који смо желели да створимо, толерантан, хуман свет без смртних казни и ратова, направљен за сва времена, а сада се испоставља да није тако.
Одавно је светом завладала потрошачка култура.
— То је, заправо, малограђанска култура, култура медиокритета. Малограђанштина је победила. И проблем није у томе што су хипији постали јапији, него што читав културни тренд страда пред налетом малограђанштине.