Према сазнањима Спутњика, РПЦ није тражила од СПЦ да посредује у спору Москве с Вартоломејом с обзиром на већ изражену подршку Српске цркве канонском поретку у светском православљу. Уколико ипак васељенски патријарх Вартоломеј оствари најављено и призна расколничку украјинску цркву, РПЦ очекује, према нашем извору, да СПЦ не призна ту структуру, али не мора да раскида еухаристичко општење са Цариградом.
Доцент Правног факултета у Крагујевцу др Зоран Чворовић каже да је једна ствар шта ће Московска патријаршија тражити од других помесних цркава, па и од СПЦ, а друго шта би Српска црква требало да уради сама, без икаквог позива Москве.
„Ако би дошло до признавања расколника, СПЦ би независно од тога да ли би уследио позив из Москве или не, морала да се огласи актом да не признаје расколничку јерархију у Украјини нити томос цариградског патријарха. То је минимално што би Српска црква морала да уради“, оцењује Чворовић.
Што се тиче могућег прекида литургијског општења са Цариградском патријаршијом, Чворовић сматра да таква одлука може да се донесе само заједничким договором са другим саборним црквама, било заједнички, било билатерално, али додаје:
„Не очекујем да ће СПЦ донети одлуку да прекине литургијско јединство са Цариградском патријаршијом, иако би Српска црква, по мом дубоком уверењу, била дужна да то уради зато што ово није обично кршење канона него драстичан, самовољан чин који може тешко да се одрази на нашем унутарцкрвеном терену и у Црној Гори, и у Македонији, и тамо где уопште не можемо да претпоставимо“, упозорава наш саговорник.
Чворовић се слаже да се може очекивати да СПЦ прекине еухаристичко општење са Цариградском патријаршијом само ако она оде корак даље и да аутокефалност Македонској цркви, јер је украјински преседан, како каже, превише крупан.
„Не видим разлога да Цариградска патријаршија то не уради прво у Македонији, јер ако прође на референдуму Преспански споразум, јасно је да Македонија иде ка НАТО-у. Један од услова потпуне интеграције у евроатлантску заједницу јесте решавање свих спорних проблема са Грчком, а то је везано и са питањем цркве“, објашњава Чворовић.
Убеђен је, каже, да у Цариградској патријаршији не треба гледати грчку структуру јер је то мултинационална творевина и показало се више пута кроз историју да она није грчка црква.
„Дакле, она ће се вероватно сагласити са неким називом скопска или охридска архиепископија и ако буде направила преседан у Украјини, направиће га после тога и у Македонији. Стварање НАТО држава са антируским и антисрпским идентитетом је неодвојиво и од стварања аутокефалних цркава, а такав посао треба да одради Цариград“, закључује др Зоран Чворовић.
Подсетимо, митрополит Иларион је у Београду, где се срео и са патријархом Иринејом, оценио да је позиција српске цркве према украјинском питању веома исправна и изразио наду да ће и друге цркве заузети исти став. Патријарх Иринеј је двапут писао Вартоломеју, али му он није одговорио. Српски патријарх је рекао да је СПЦ „пружила подршку канонима, поретку цркве“ и изразио уверење да ће цариградски патријарх увидети да давање аутокефалности украјинској цркви „није целисходно и да би могло довести до проблема у самом народу и православљу“.
Породица православних цркава броји иначе 15 чланова, а свака има своју „зону одговорности“, односно канонску територију, при чему су све помесне цркве у еухаристичком општењу, што значи да могу заједно да обављају богослужење и „буду једно у Христу“. Уколико се, међутим, наруши тај канонски поредак и призна расколничка украјинска црква, то би могло да покрене ланчану реакцију не само на канонској територији СПЦ — у Македонији, Црној Гори, Хрватској, Косову, већ и у Абхазији, чији свештеници припадају Грузијској православној цркви.
„Талас раскола“ могао би да дође и до Румуније и Грчке, где су доста активне присталице старог календара (те цркве су прешле са јулијанског на грегоријански календар), као и Блиског истока, где би либански православци могли да траже одвајање од Антиохијске православне цркве, чије је седиште у сиријском Дамаску.