Иако је прешао на ислам, Мухамеда Алија су ценили и хришћани, Јевреји и људи свих вера, не само због умећа у рингу, већ и због његових политичких ставова — одбијања да учествује у (колонијалном) рату у Вијетнаму, као и због борбе за расну једнакост, правду, истину и демократију.
И после Алија бокс је дуго остао најпопуларнији борилачки спорт, отприлике све до краја ере Мајка Тајсона, кад примат преузимају „ултимат фајтови“, ММА и остале вештине које би се у најкраћем могле описати као „двојица набилдованих сировина туку се до смрти у кавезу“ — ријалити у рингу.
И не само у кавезу, па смо имали општу тучу у публици после финалне борбе УФЦ у лакој категорији, у којој је учествовао и шампион Хабиб Нурмагомедов. Ријалити се из ринга преселио на трибине.
И као што некад пријатељи спорта нису спавали ишчекујући мечеве Алија или Тајсона, или наших боксерских величина попут Мате Парлова, Маријана Бенеша, браће Слободана и Тадије Качара или Ненада Боровчанина, тако данас многи не спавају ишчекујући пребијања насмрт у кавезима. Пребијања без правила и имало витешке части. Пребијања и када одзвони гонг.
Оно што је некад била племенита вештина, данас се претворило у најгрђи ријалити. Нажалост, жртве овог глобалног тренда у борилачким спортовима и њихове презентације у масовним медијима све више су млади људи. И то све млађи.
Социолог спорта др Драган Коковић, професор на Филозофском факултету у Новом Саду, каже за Спутњик да је претварање борилачких спортова у крваве ријалитије повезано са изузетном комерцијализацијом спорта и додаје да су на неки начин ријалитији постали други спортови и као пример наводи кошаркашку НБА лигу.
Коковић подсећа да је до данас снимљено много филмова, не само холивудских, о „борбама у кавезима“ и да их има пет или шест који се зову „Крвави спорт“.
„С друге стране, ту су и масовни медији. Постоје посебни канали за такве борилачке спортове и зато и имамо агресију и насиље које је ескалирало на последњем мечу и многи људи су се зачудили да се на такав начин може завршити спортска борба“, каже Коковић.
Са социолошког аспекта, одрасла је једна генерација обожавалаца такве врсте спорта и Коковић сматра да ће „борбе у кавезима“ бивати све популарније. Нажалост, и медији све више форсирају „крв и борбу до истребљења“, а учесници таквих „спортских приредби“ постају узор деци.
Кад је реч о утицају „ултимативних туча“ на децу, по теорији социјалног учења или теорији имитације, која се користи у социологији, психологији, и у социјалној психологији, она ће имитирати своје узоре, тако да они који обожавају такве спортове имају већи ризик да се претворе у „ултимативне силеџије“.
„Бокс је био племенита вештина. Чињеница је да је и Мухамед Али правио шоу уочи мечева који би се могао назвати ријалитијем. Увек је постојао ријалити, али то што је он радио било је духовито, а ово данас нема никаквог духа. Педантни Немци су израчунали да деца данас до пубертета виде 15.000 убистава“, каже Коковић.
Као и у случајевима насиља навијача на стадионима, ми као друштво долазимо у позицију да неке ствари које би требало да предупредимо, пуштамо да иду својим током и то је најболнија ствар, закључује наш саговорник.