Ова изјава лидера италијанске „Лиге“ само је један у низу све јачих гласова политичких елита бројних европских земаља, које се противе потезима Брисела у бројним питањима.
Ако овим унутрашњим турбуленцијама које потресају ЕУ додамо и више него компликоване преговоре о Брегзиту, али и заоштрене односе Брисела и САД због својеврсног рата тарифама, поставља се питање — да ли је ЕУ самој себи највећи непријатељ?
Према мишљењу професора Филозофског факултета др Слободана Антонића, чињеница је да је ЕУ у дубокој кризи и то, како је објаснио у емисији „Спутњик интервју“, у најмање две димензије.
„Прва димензија јесте криза демократије и демократских, не само институција већ и очекивања, док је друга криза социјалне сигурности и губитка поверења у те институције од стране, пре свега, становништва које припада средњим и нижим слојевима. То су две озбиљне кризе које дрмају темеље ЕУ, док се све остало јавља и као део међународних односа који могу бити данас овакви, а сутра онакви“, примећује Антонић.
Како каже, ЕУ је у последње две деценије интензивно развијана као, пре свега, пројекат елите, а свако настојање да се ојача утицај обичних људи на доношење кључних одлука проглашавано је популизмом.
Данас се, додаје Антонић, стално говори како постоје неке популистичке тенденције и политичари који, наводно, не разумеју концепт отворене економије, људских права и томе слично, а заправо је реч о томе да се ЕУ готово у потпуности развила према концепту институције која пре свега служи да обезбеди привилегован положај елите, како политичке тако и оне економске.
„Ту лежи основни сукоб јер ЕУ, на неки начин, представља заштиту систему односа који погодује врло малом делу становништва, док остало становништво живи у стању континуираних трендова да им се смање социјална и економска права, а да им се, са друге стране, апсолутно повећа социјална несигурност. То је разлог због чега обичан свет има врло скептичан однос према ЕУ и њеним институцијама. Дакле, европска економска и политичка елита настоји да задржи своје привилеговане позиције, оптужујући људе који настоје да некако заштите своја права и да се изборе за сигурну будућност, да су жртве популизма и екстремне деснице“, указује Антонић.
Упитан да ли ће избори за Европски парламент, у мају идуће године, заиста бити судбоносни за даљи пут којим ће се кретати ЕУ, као и како треба гледати на најаву формирања својеврсног „десног“ фронта на тим изборима, Предраг Рајић из Центра за друштвену стабилност каже да они неће донети потпуни преокрет у Европи или крај Европске уније какву знамо, али да ће засигурно бити историјски.
„Наиме, досад смо увек имали ситуацију да су две групације етаблираних политичких опција — Европска народна партија која окупља умерено десне партије, конзервативне, демохришћанске опције, и Партија европских социјалиста, која окупља социјалдемократе и странке левог центра, биле убедљиво доминантне. Сада се може десити да буду раздвојене на тој табели и да поредак не буде исти као досад, али ти избори су још увек далеко. Верујем да ће, као одговор на раст такозваних ’популиста‘ доћи и до раста либерала, и прилично сам сигуран да неће доћи до кризе институција, иако то многи предвиђају. Такође, мислим да ће Европска народна партија и ПЕС ипак имати довољно посланика да формирају већину“, каже Рајић.
Та већина ће, додаје, вероватно бити нешто мања и на нешто „стакленијим ногама“, због унутрашњих разлика та два покрета, а трпеће и врло оштре критике унутар Европског парламента из оба правца — како популистичко-конзервативног, тако и лево и десно либералног.
На питање има ли за Србију места у овако турбулентној Европској унији, Рајић каже да наша земља остаје посвећена том европском путу и да сасвим сигурно неће мењати своју спољну политику.
„Формално чланство у ЕУ није близу, гледано из перспективе једног људског живота. Можда из перспективе државе или историјских епоха осам или десет година не значи много, али из перспективе наших живота сигурно да значи. Са те стране се ништа драматично неће мењати, а ми ћемо отварати нова поглавља како буду политичке прилике налагале и како пре свега Немачка процени да та динамика треба да тече. Дакле, неће се поглавља отварати спрам тога како неко цени испуњеност копенхашких критеријума, већ ће се више ценити спрам геополитичких позиција и процеса, а то када ћемо постати пуноправна чланица ЕУ умногоме ће зависити од процена водећих европских престоница — Париза и Берлина“, сматра Рајић.
Слободан Антонић пак верује да се Србија заглавила у „чекаоници“ Европске уније у којој ће, уколико нешто не промени, дуго остати.
„Мислим да постоје многи разлози да закључимо да ми сада имамо обавезе као да смо у ЕУ, а немамо оно што би се могло назвати правима или привилегијама. Од нас се непрестано очекују некакви докази тог ’европског пута‘, а да не причамо о ситуацији везаној за Косово, где постоји концентрација очекивања да Србија одступи од свог суверенитета, да напусти неке основне претпоставке свог устава. То је нешто што представља озбиљан удар на Србију као државу и не мислим да дуго можемо да будемо у овој Хегеловој ’лошој бесконачности‘, јер то је нешто што оставља дубоке последице по друштво“, оцењује Антонић.