Познати руски сликари, међу којима су, београдској публици добро познати акварелиста, Сергеј Алдушкин и његове колеге Ксенија Земскова, Анатолиј Ивакин, Валерија Давидова, Камила Велијева, Олга Власова, Наталија Чабан и Михаил Стукалин имали су прилике да се диве, али и да сликају, како кажу, чаробна места на обали Дунава — Смедеревску и Голубачку тврђаву, Лепенски Вир, Виминацијум, Текију…
Поред лепоте јесење природе одушевљени су и односом „добродушног и гостољубивог српског народа“ на који су наилазили у сваком месту у коме би се зауставили.
Олга Власова истиче да су српски и руски народ толико слични да јој се чини да би се врло лако навикла на живот у Србији, а Валерија Давидова да јој се посебно допада укус српске хране.
Анатолиј Ивакин говори о Голубачкој тврђави која је на њега оставила посебан утисак, а легенда о византијској принцези Јелени која је била у њој заточена, подсећа га на сличне у његовој домовини.
Где год је тврђава, каже, ту је обавезно и лепа девојка која је или заточена у њој, или са врха највеће куле скаче у жељи да побегне од неког богатог младожење, за кога не жели да се уда. Ваша Јелена је имала среће, њу су голубови радовали.
За Сергеја Алдушкина Србија већ одавно није страна земља — српска публика једном годишње има прилику да се диви његовим акварелима на којима су, поред његове Русије и мајсторски насликаних портрета, врло често и призори из Црне Горе и Србије. Па ипак, ово путовање је, каже, посебан доживљај — после реке Волге, поред које је одрастао, и Дунав је заузео посебно место на његовим сликама.
„Овде се осећам као код куће. Колоније су за мене посебан доживљај. Овде се дружимо, радимо али и уживамо. Био сам у много градова у Србији и где год сам ишао, топло сам дочекан“, каже нам Алдушкин.
Плаветнило Дунава који им је на неким местима изгледао широк готово као море, опчинило је и остале његове колеге који су обећали да ће догодине поново доћи, али ће лепоте Србије претходно показати својим сународницима на изложби у Москви.
Путовање је завршено на београдском Ушћу, одакле су уметници могли да виде најлепши поглед на Београд, са реком Савом и звоником Саборне цркве.