Финску политику безбедности карактерише географско и историјско искуство. С обзиром на два рата са Совјетским Савезом односи Хелсинкија и Москве били су оптерећени историјом, али се сматрало да је Париски мировни споразум из 1947. године, као и Споразум о пријатељству, сарадњи и међусобној помоћи закључен са СССР-ом 1948. године био добар темељ за прекретницу у односима две земље.
Финска је све до 1952. плаћала ратне репарације Совјетском Савезу, а последња рестрикција на фински суверенитет уклоњена је повратком Поркала 1956. године, главне области која је изнајмљена СССР-у у оквиру Мировног споразума.
Финско-совјетски споразум из 1948. не представља војни савез између те две земље, Споразум обавезује Финску као суверену државу да брани свим расположивим снагама свој територијални интегритет од било којег напада. Могућност совјетске војне помоћи долази у обзир тек касније. Па чак и тада, могућа совјетска војна помоћ ограничена је само на финску територију и не може се давати аутоматски. Као споразум о реосигурању, споразум из 1948. је комбинација трајних финских и совјетских безбедносних интереса са јасно дефинисаним околностима. Свест о томе да Финска не може решити, или решавати, своје безбедносне проблеме тако што ће тражити заштиту једне велике силе против друге, истиче у први план финску политику држања по страни када су у питању супротни интереси између великих сила и одржавања добрих односа са свим државама. Таква неутрална политика била је главно оруђе Финске за остварење њених националних интереса.
Чињеница јесте да у Финској не постоје никакви стратешки циљеви који би могли да буду неки значајнији разлог за напад. Заправо, политичко-војни значај Финске зависи од тога у којем обиму ће моћи да се користи финска територија да би се доспело до стратешких циљева у близини финске територије. Распадом Совјетског Савеза значај финске територије за НАТО нагло је порастао, област Санкт Петербурга близу је финско-руске границе, Финска може да надгледа поморски саобраћај из Русије ка области Калињинграда. И север Финске, Лапонија, односно област Северног мора, сада је после распада СССР-а и ширења НАТО-а на Исток, у фокусу пажње Атлантског пакта. Најсевернија подручја Финске смештена су у непосредној близини стратегијских руских поморских и ваздухопловних база код Мурманска, односно на полуострву Кола. Са друге стране, и значај јужних подручја Финске и Оландских острва сада је већи него раније, иако неутрална Шведска са својом дугом обалом представља фактор у очувању стабилности у северном Балтику. Но, и шведска политика војне неутралности подложна је „искакању“, Шведска је, иако није чланица НАТО-а, с извиђачким авионима учествовала у рату у Либији када је рушен пуковник Гадафи.
Док је постојао СССР, НАТО није могао да територију Финске сматра пречицом за било какав изненадни стратешки удар по Совјетском Савезу. Јер, СССР је имао радаре за рано опажање у балтичким републикама СССР-а, имао је дубину територије, контролисао је цели Балтик и није било могућности за стратешко изненађење.
За Финску би једно од најважнијих политичких и војних питања требало да буде: како данашња Русија оцењује могућу војну претњу која би могла да дође са финске територије или преко ње? Са полуострва Кола руске стратешке нуклеарне подморнице крећу на своја редовна борбена дежурства у Атлантику, амерички адмирали стално подсећају „да је Атлантик њихов“, Финска сада даје НАТО-у свој ваздушни простор за велике војне вежбе, полуострво Кола тако је близу границе са Русијом… Све до пре неку годину и шведски и фински ваздушни простор био је доста широка тампон зона између држава НАТО-а и Русије. Све до пре неку годину у Финској није било расправа о потреби да земља мења свој неутрални војни статус и уђе у НАТО. Прошле и ове године појавила су се и таква размишљања. Уз учешће Финске у овим великим НАТО маневрима, Хелсинки, заправо, доводи у питање све досада потписане мировне споразуме са Москвом. Уједно мора да очекује и адекватан одговор Москве. Који је и најављен…