Рано јутро. 4 сата и 30 минута. Изненађујуће добро слетање на писту аеродрома у Омску, с обзиром на то да ветар у равничарским пределима Сибира развија веома велику брзину. Аеродромска зграда је прилично мала у односу на оне у Санкт Петербургу и Москви, пошто је углавном намењена локалним летовима. Прва помисао по изласку из зграде била је — „па није толико хладно, будући да је ово Сибир!“ Касније ме је тај осећај опасно преварио.
Када размишљате о временском периоду који износи нешто мало више од 24 сата и узмете у обзир да сте променили четири временске зоне, постајете скептични по питању тога шта ћете стићи да видите у другом по величини граду у азијском делу Русије. Ипак, сасвим је довољно да осетите Сибир у правом смислу те речи.
Утисак који ме је обузео на самом почетку, није се променио. Омск неодољиво подсећа на Београд. На сибирски начин. Град лежи на ушћу река Иртиш и Ом („ом“ на татарском значи тиха река), центром доминирају грађевине у соц-реалистичком стилу, а „судар“ комунизма и Цркве је очигледан.
Град, у коме данас живи нешто више од милион становника, основан је за време владавине Петра Великог, 1716. године. Тада је подигнута прва дрвена тврђава како би заштитила руске границе које су се шириле. Опасност је претила од киргиских номада из степа. У касном 18. веку подигнута су утврђења од цигле.
Током постојања царске Русије, Омск је био седиште генерал-губернатора западног Сибира, а касније генерал-губернатора Степа. На стотинак метара од хотела у ком смо одсели налази се дворац (данас претворен у музеј) најпознатијег генерал-губернатора Густава Гасфорта, из ког је он владао од Казахстана па све до океана на далеком северу. Једна од Гасфортових жена, Љуба, без сумње је заштитни знак Омска. Парк и улица у центру града носе њено име.
За време октобарске револуције, град је проглашен престоницом Русије, и у њему се чувало царско благо. Николај Други подигао је најлепшу цркву у Омској области — Храм Христовог васкрсења. Иако су га бољшевици оскрнавили, 2007. је извршена реконструкција, па је златна купола ове велелепне православне грађевине поново симбол града. Омск је током руског грађанског рата постао центар антибољшевичког отпора под управом адмирала Колчака.
Током Првог светског рата у Омск су довођени заробљеници из аустроугарске армије. Они су, за време служења казне, вршили послове грађевинских радника и, између осталог, саградили Управу железнице и зграду Суда. Обични војници, без чинова, слати су у оближња села да помажу у пољопривредним радовима. У заробљеништву царске руске војске био је и Јосип Броз Тито. Након рањавања на источном фронту 1915. Тито се опорављао у Омску, где је и упознао будућу жену Пелагију. Венчали су се у локалној православној цркви, а после четири године преселили су се у Југославију.
Броз је као председник СФРЈ 1965. поново дошао, али овог пута у дипломатску посету Омску, и том приликом добио улицу у центру града, која и данас носи његово име.
Још један светски познат омски заробљеник био је Фјодор М. Достојевски, осуђен 1849. због повезаности са „радикалима“ у Санкт Петербургу. У јануару 1850. Достојевски је под стражом спроведен у омску тврђаву и наредне четири године живео је тешким животом осуђеника на присилан рад. Када му је здравље због физичких и психичких напора било нарушено, пребачен је у болницу, где је почео да пише једно од најбољих дела, „Записе из мртвог дома“. Касније се, кроз своје романе, Достојевски често враћао Омску као озлоглашеној казнионици за прогнанике у Сибир.
Иако данас модеран, индустријски центар јужног Сибира, град поседује велики број институција културе. На сваком ћошку налазе се музеји, позоришта, опере, филхармоније и заиста се осећа уметност живљења.
Обилазећи разне знаменитости, слушајући више него интересантну историју овог 300 година старог града, хладан октобарски ветар се увукао у кости. Али ипак, захваљујући топлој руској души… Није толико хладно, с обзиром да је Сибир.