Брдо Ардитос, улица Залокоста, Ликавитос, трг Корај — четири различита места у Атини које спаја једно: удомили су хиљаде становника грчке престонице за време немачког бомбардовања током Другог светског рата.
У годинама рата, као и после њега, у Атини је постојала мрежа од најмање 400 државних склоништа: малих, приватних, расутих по целој држави. Сваки има своју историју и властито културно наслеђе.
Историчар Константин Киримис је на карту Атине унео више од 80 склоништа. Он кроз своје књиге покушава да пренесе историју млађим генерацијама.
До 1936. године реч „склониште“ је била непознаница за Атињане. Међутим, рат и очекивање неизбежног су приморали тадашњу грчку владу да предузме мере како би заштитила становништво и створила место где би се они могли склонити при налетима немачких бомби.
Током четири године рата, у Атини и њеном предграђу је било изграђено више од 400 јавних склоништа и неколико стотина приватних, јер је свака зграда која је имала више од три спрата морала имати простор за безбедност. На тај начин су биле направљене стотине склоништа у стамбеним зградама, зградама јавних организација, железничким станицама, лукама, фабрикама, позориштима и другим местима где је било концентрисано становништво Атине.
Капацитет државних склоништа је био од 30.000 до 40.000 људи. Сматра се да је, узимајући у обзир „приватна“ склоништа, био покривен цео град.
За разлику од мистерија везаних за склоништа које су измишљали људи са бујном маштом док су причали о њима, у стварности је ситуација била много једноставнија. Редовно су одржаване периодичне вежбе. Сваки становник је морао занти шта да ради у случају бомбардовања. Како би боље информисали грађане, власти су постављале специјална обавештења на улазу у јавна склоништа. Законодавство је имало високе стандарде за изградњу склоништа. Зидови су морали да буду од армираног бетона, дебљине најмање 30 центиметара. Осим тога, склониште је требало да има најмање две просторије, улазни хол и главну просторију. Велика склоништа су имала просторију за стамбени простор и тоалет. Главни улаз је морао да има јака врата, а био је обавезан макар један излаз у случају опасности, „да би свака особа могла да изађе на време“, објашњава Киримис.
Прихватилишта су била разних димензија. Према речима Киримиса, нека склоништа су била веома мала, са капацитетом од 30-40 људи и она су се налазила у стамбеним зградама. Друга су могла да прихвате око 1.200 особа. Она су обухватала редове дужине до 200 метара са неколико просторија.
„Ради боље стабилности, предност се давала смештајима са редовима мањих просторија, у односу на велика отворена склоништа“, истиче Киримис.
Склоништа су се налазила свуда — у центру Атине, у Пиреју, на периферијама, у свим могућим местима града. „Катакомбе“ у Атини нису биле намењене за дугорочан боравак. Како се бомбардовање завршавало, град се смиривао, а грађани су се враћали свом свакодневном животу. У том случају, грађани су проводили у склоништима највише три сата.
Једна особа је имала кубни метар простора (и ваздуха) на сат, под условом да није морала да се креће или говори, јер би јој у супротном требало више кисеоника, а у складу с тим и више простора.
Све горе наведено се тиче закона из 1936. године, који је остао до 1956. године, када је укинута изградња склоништа у приватним стамбеним зградама. Већина ових објеката је изграђена између 1936. и 1940. године. Међутим, због закона који је био на снази, свака стамбена зграда која је изграђена након рата морала је да има просторију која би се могла искористити као склониште у случају потребе. Наравно, када се рат завршио и живот кренуо уобичајеном колотечином, предратни захтеви и стандарди су постали значајно лабавији.
Треба поменути и склоништа која су изграђена за време немачке окупације. Окупатори су, поседујући напредне технологије, градили нова најсавременија склоништа између 1942. и 1944. године. Њихов задатак је био да заштите од бомбардовања антихитлерове коалиције.
Већина склоништа се налазила у близини војних објеката као што су аеродроми, луке, складишта, а значајан број се налазио у Саранском заливу и на оближњим острвима.
„На зидовима једног од њих пронашли смо фреске. Видите, ту су били људи који су такође изражавали себе тако што су сликали по зидовима“, описује Киримис.
Осим тога, окупатори су више пута заузимали грчка склоништа, често мењајући њихову намену и користећи их у друге сврхе, најчешће као мучилишта. Једно такво место је трг Корај.
Склоништа нису била коришћена само за време Другог светског рата. Осим за време бомбардовања у јануару 1944. године у Пиреју, служила су и за време „децембарског бомбардовања“, претече грађанског рата, где су се Грци бранили од… Грка.
Данас атинска склоништа не могу да се користе из више разлога. Један од њих је промењена природа савременог рата, развој војне технологије и брз раст популације. Осим тога, већина се деценијама није одржавала, због чега би трошкови ремонта били веома високи.
Већина склоништа је порушена, а у неким случајевима приватна склоништа су претворена у складишта или неке друге помоћне објекте. Супротно општем мишљењу, склоништа не припадају ни Министарству културе ни другим установама. „Власник склоништа је онај ко има власништво над одређеним подручјем или зградом“, рекао је Киримис. На пример, ако се склониште налази на нечијем приватном земљишту, онда се и оно налази у поседу исте особе.
Међутим, ове објекте углавном надзире грчка полиција и организација за специјално политичко планирање у ванредним ситуацијама. Од 400 државних склоништа, само једно је у функцији, и то захваљујући Немцима, јер је место мучења на тргу Корај постало симбол покрета грчког отпора, а затим и споменик и место од историјског значаја.
„Данас је само неколико склоништа доступно за посећивање“, истакао је Киримис, који је оптимистичан у вези са потенцијалном туристичком и културном експлоатацијом тих објеката, као што се чини у већини европских земаља.
У последње време се бар једна државна структура озбиљно заинтересовала за обезбеђивање средстава за ремонт појединих склоништа. Тренутно се тражи начин за привлачење новца и промовисање овог пројекта. Треба напоменути да је пројекат у почетној фази.
Историчар Киримис је започео истраживања пре неколико година, када је посетио склониште у Драпецони. „Посета је код мене одмах пробудила интересовање и почео сам да тражим детаљније информације. Током истраживања сам приметио да има много празнина, неке информације су доступне у фрагментима, па се не може створити јединствена слика о томе. Због тога сам почео да посећујем склоништа, јер ми је важно да имам потпуније знање о њима“, објашњава он.
„То знање не сме бити изгубљено, јер ако се не предузму одређене мере, генерације које долазе неће ништа знати о томе“.
Захваљујући личном интересовању, Киримис пише већ трећу књигу о атинским склоништима. Прва и друга су објављене 2015. и 2017. године, а следећа ће бити издата 2019. године. Ове књиге се не продају и књижарама, јер су штампане у веома ограниченом тиражу и достављене су само библиотекама, историјским архивама, културним институцијама и војним организацијама.