Када су новинари предсједника Бошњачке странке Рафета Хусовића питали да прокоментарише предлог да се 13. новембар, као дан рођења Петра Другог, прогласи за државни празник, одговор је био: „Имате православну или неку другу већину да усвојите тај закон кад год хоћете“.
Хусовић, који је, узгред, и потпредсједник Владе Црне Горе, ипак није пропустио да истакне да у Уставу Црне Горе стоји да је — „Црна Гора грађанска, а не православна држава“, те да Бошњачка странка, која заузима значајне позиције у власти, због тога не одустаје од захтјева да на црногорској застави буде истакнут и полумјесец.
Истовремено, Бошњачко-америчка национална асоцијација (БАНА), чији се чланови представљају да „потичу из свих крајева Санџака у Црној Гори“, такође сматра да су држани симболи проблематични.
„Не знамо коме још треба застава боје крви и птичурина грабљивица са крстовима у канџама, које показују плијен, отимање; од кога и коме?! Црногорски етнос може да је има за своју, али не и држава Црна Гора, управо због те своје мултинационалне, мултикултурне и мултивјерске различитости“, поручили су из БАНА.
Бошњаци, наравно, нијесу једни који су незадовољни актуелним државним симболима.
Познато је, наиме, да православна већина у Црној Гори такође има своју визију како би државни симболи требало да изгледају, а ту се прије свега мисли на државну заставу која би, у складу са црногорском традицијом, морала бити тробојка, те химну која је већини Црногораца и Срба неприхватљива због чињенице да садржи стихове проусташког идеолога Секуле Дрљевића.
Албанци су, са друге стране, можда једина национална скупина која нема превише замјерки на државне симболе. Циници би рекли да је то можда због околности да актуелна црногорска застава поприлично сличи албанској. Међутим, није тако. Албанци јасно знају са којим се симболима као народ идентификују, па их стога без зазора истичу у свим општинама гдје имају већину.
Истовремено, албански фактор у Црној Гори је прије свега највише заинтересован за децентрализацију власти, односно за широку аутономију и немијешање других у територије које они сматрају својима, па су њихови политичари протеклих дана били најгласнији да се уклони Црква Свете Тројице на Румији изнад Бара.
Један од истакнутих албанских политичара, иначе министар за људска и мањинска права у Влади Црне Горе, Мехмет Зенка, поручио је да је „вријеме зрело за конкретан одговор на провокацију српске цркве“.
„Градња те цркве негативно утиче на вјерску популацију, како албанску, муслиманску, католичку, тако и на остале вјере и нације у Црној Гори. Румија је планина која је ту више хиљада година и припада свима на једнак начин. Сви полажемо право на њу, као на заједничку вриједност“, казао је Зенка.
Ипак, ако за нешто треба заиста одати признање албанском фактору, како у Црној Гори тако и на Балкану, онда је то свакако чињеница да су Албанци народ који се увијек држи заједно. Рамуш Харадинај, који је протекла два дана боравио у Црној Гори због учешћа на конференцији о економији у Будви — „Монтенегро 2018“, није пропустио да још једном подржи своје сународнике.
На састанку са премијером тзв. државе Косово на ком су били присутни сви прваци албанских политичких партија, послата је јасна порука да ће се сарадња Албанаца у региону интензивирати.
С друге стране, подјеле у православном бићу Црне Горе све више подсјећају на театар апсурда. Тако је протекле недеље црногорска јавност била свједок бизарног „рата билбордима“, у којем једни са билборда поручују „Да је вјечна Црна Гора“ и „Никад више 1918“, док други у славу стогодишњице уједињења Србије и Црне Горе, одговарају — „Покољења дјела суде“.
Читава ствар, наравно, и те како има и своју политичку димензију, али најтрагичније је то што на том унутарцрногорском сукобу профитирају једино мањине, које у спрези са властима у Подгорици добијају све више простора за политику која нема превише везе са интересима државе Црне Горе.
Наиме, чињеница је да поменута алијанса дукљанских кругова са маљинским фактором у Црној Гори није саздана на љубави или неком другом заједничком позитивном интересу, већ искључиво на антагонизму према српском фактору у Црној Гори. У супротном, другачије би се тешко могле објаснити девијације да црногорски премијер најављује рушење црквице на Румији, или парадокс да Његош у сопственој земљи не може да добије државни празник.