Француски председник Емануел Макрон угостиће 11. новембра 60 светских лидера, а међу њима ће бити и председници Русије и Америке, Владимир Путин и Доналд Трамп, немачка канцеларка Ангела Меркел, али и српски председник Александар Вучић и председник самозваног Косова Хашим Тачи.
Присуство „Велике четворке“, као и политичких лидера Срба и косовских Албанаца, послужило је као потка медијским спекулацијама да ће се у Паризу поводом решења косовског чвора догодити нешто значајно. Шта тачно, не зна се, али као најоптималнија могућност помињу се сусрети Вучића и Тачија са Меркеловом, Путином, Трампом и Макроном.
Тако, чак и приштински медији наводе да ће се њих двојица са Меркеловом и Макроном срести 11. новембра, као и да постоји „велика могућност“ да се са Трампом и Путином сретну идућег дана. Такође, и у Београду се у „добро обавештеним круговима“ најављују важни разговори на маргинама баш о судбини јужне српске покрајине.
Догађаји на којима се окупљају значајни светски лидери, попут овог који ће бити одржан у Паризу 11. новембра, умеју да послуже као место на коме се велике силе договарају о будућим корацима за решавање неке од криза које потресају свет.
Када бисмо наводили о чему би све „Велика четворка“ могла да се договара, испада да би Косово и Метохија била тек једна тачка у дугачком списку тема. Списак је толико дуг да би Париз могао да постане домаћин још једне међународне конференције, попут оне у Версају, на којој су пре сто година светски лидери покушали да успоставе поредак који би спречио даље ратове и конфликте. И том конференцијом доминирала је једна велика четворка (председници САД и Француске и премијери Велике Британије и Италије, главних сила победница у Првом светском рату).
Вероватно је повлачење паралеле између Версајске мировне конференције, одржаване од 18. јануара 1919. до 21. јануара 1920, и понукала медије да отворе питање могућности за одржавање сличног скупа поводом решења косовске кризе.
Може ли скуп у Паризу бити увертира за неку међународну конференцију о Косову и Метохији?
Некадашњи југословенски министар спољних послова Владислав Јовановић, иако наглашава да се још ништа не зна о формату сусрета Вучића и Тачија са четворо светских лидера, наглашава корист од тога да „Велика четворка“ буде укључена у расплет косовског чвора.
За почетак, не зна се да ли се ради о састанку Вучића и Тачија са лидерима четири велике силе, или се ради о томе да би њих двојица покушали да, како Јовановић каже, личним контактима покушају да остваре виши степен разумевања.
„У сваком случају, то је шанса да се, на неки начин, уравнотеже прилази проблему Косова као таквог. Јер до сада смо имали западни прилаз и усамљену Србију коју је Запад третирао мање-више као побеђену земљу која само има да прихвати оно што је формулисано као последица њеног пораза“, наглашава Јовановић.
Међутим, оно што је позитивно за Србију у Паризу је појава Русије као четвртог учесника дијалога.
„Русија не само да није учествовала у том насилном, бесправном одвајању Косова од Србије и његовог исто тако противправног проглашавања за независну државу, него је и историјски, природни и политички савезник Србије у тренутку када се Србија бори да одбрани своја права као матична држава у односу на Косово и да заштити свој територијални интегритет и суверенитет“, констатује Јовановић.
Укључивање Русије могло би да успостави неку врсту равнотеже у корист Србије, односно, како каже, у корист принципијелног приступа питању решавања косовског питања.
„Рано је, међутим, за било какве закључке, јер још не знамо да ли ће до формалног састанка доћи, а друго, да ли ће он бити третиран као оквир за будуће могуће решавање косовског питања, не више у директном билатералном контакту Београда и Приштине, него у ширем међународном оквиру, који би се могао звати и међународна конференција специјално посвећена питању Косова и Метохије“, сматра Јовановић.
Улазак Русије у процес решавања косовског питања, макар и на маргинама обележавања Дана примирја, нови је моменат који, како каже, обећава и који може да охрабри чврстину отпора Србије према притисцима са Запада да што пре прихвати „реалност“, која у својој суштини значи наметање стања које је произведено бесправним радњама тог истог Запада.