Да ли треба да чуди што Монтенегро и Косово тако добро сарађују? Да ли их спаја слична политика? Не, ниједно од њих нема своју политику, ни спољну, ни унутрашњу, већ обоје воде чисту америчку политику. То Рамуш Харадинај поносно признаје, док Мило Ђукановић невјешто прикрива.
А политика САД на Балкану није окренута у корист Албанаца и Монтенегрина, већ на штету Срба и разбијања Србије. Ланац догађања у посљедње двије деценије то недвосмислено доказује.
У америчкој агенди је, након Дејтонског мировног споразума, на ред дошло Косово. Крајем 1996. године уцијењени Мило Ђукановић из Америке изјављује да је предсједник Србије Слободан Милошевић превазиђени политичар. Опозиција у Србији прихвата ту оцјену и подржава га на сваки начин. Такозвана „ослободилачка војска Косова“ 1997. године се налази на листи терористичких организација америчког Стејт департмента, али већ наредне она постаје организација коју Америка штити и помаже.
На предсједничким изборима у Црној Гори (1998. године) побјеђује Мило Ђукановић. Његову „побједу“ је (и то пуних шест сати прије затварања бирачких мјеста) прогласила и поздравила чувена Медлин Олбрајт, тадашња америчка државна секретарка. У Црној Гори избијају велики протести због покрадених избора, али нико са стране, рачунајући и званичну Србију, не подржава демонстранте. Слободан Милошевић није желио сукоб са Америком и надао се да ће Мила Ђукановића преобратити, како би очувао заједничку државу са Црном Гором. Касније, на исти начин поступају и Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић.
НАТО врши агресију на СР Југославију (1999. године), али Мила Ђукановића третира као савезника. Петооктобарски пуч извршен наредне године збацује Слободана Милошевића и ствара прву претпоставку за комадање Србије.
Америчка војна база Бондстил постаје угаони камен „косовске независности“. Тачније, Косово постаје Бондстил.
Предсједник СРЈ Војислав Коштуница је 2001. године проглашен за државника свијета, али је пао у немилост Запада када није пристао да се Косово осамостали. Премијер Србије Зоран Ђинђић је убијен управо у времену када је обзнанио одлуку да се бори за Косово и Метохију.
Нажалост, ниједна руководећа гарнитура савремене Србије није уочила да се битка за очување Косова морала водити упоредо са борбом за очување заједничке државе са Црном Гором.
СР Југославија је била насљедница међународно-правног субјективитета СФРЈ. Све док су ове двије републике биле у заједничкој држави, није могло да дође до једнострано проглашеног отцјепљења Косова. У најгорем случају, права косовских Албанаца су могла бити уважена на некој међународној конференцији, као што је била Лондонска мировна конференција о СФРЈ.
Будући да је то тада било општепознато, архитекте косовске самосталности су одлучиле да пројект реализују у двије фазе.
Прва је била разбијање СР Југославије. Она је замијењена провизоријумом под именом Државна заједница Србије и Црне Горе. Све вријеме њеног траљавог трајања, под окриљем ЕУ у Бриселу су вођени „експертски преговори“ о њеном преуређивању. Када буду објелодањени документи о томе и највећим сумњивцима ће бити јасно да је њихов једини циљ био да се заједничка држава развргне, али на начин да прве посљедице буду што мање видљиве. То је било потребно због крхких политичких прилика у Црној Гори.
Након црногорског референдума (2006. године) и проглашења пуне државне самосталности, у кулоарима у Бриселу се није крило одушевљење. Ето, ликовали су пред збуњеним представницима Србије, „када Црногорци као ваша једнокрвна, једнородна и једновјерна браћа не желе да живе са вама у истој држави, како мислите да ћете задржати Албанце и Косово у њој“?
Двије године касније, Косово се самопрогласило државом, а званична Црна Гора га је признала међу првима у свијету, иако је 85 одсто њених грађана било против тога.
Ове су чињенице општепознате, али због сталне производње нових косовских брига и страхова, многи их не слажу по овом узрочно-посљедичном реду. А то је нужно у борби за очување Космета. Борби од које се не смије одустати и борби у којој се не може изгубити.
За све ово вријеме званична Србија је изјављивала да су „односи Србије и Црне Горе никад бољи“, иако су реалности стално ишле „никад горим“ путем.
Претходне америчке администрације својом политиком „стварања невоља“ су у многим дијеловима свијета довеле до нестабилности и локалних ратова. Нама је посебна брига одраз те политике на Балкан који ни дан-данас није лишен највећих искушења. Готово ниједна од држава са ових простора не може да се осјећа сигурном и стабилном.
Цивилизацијски тренутак, међутим, обавезује све да сједну, уваже једни друге и изукрштане државне интересе остварују на начин најмање штетан за сваку укључену државу. У јавности се све више говори о потреби за „Дејтоном два“, новом конференцијом о Балкану уз учешће свих заинтересованих великих сила и поштовање међународног права.
Правилније, требало би да се надамо Споразуму о БИХ из Лисабона, под посредовањем португалског дипломате Жозе Кутиљера, а не Дејтонском уз пресудну улогу Ричарда Холбрука. Споразуми су слични, али је Лисабонски био бољи јер је предложен прије и умјесто рата. Дејтонски се десио након четири године крвавог грађанског рата.