Да бисте разумели непријатеља морате се водити његовом логиком! То је закључио отац кинеске стратегијске мисли Сун Цу пре око две и по хиљаде година.
Иако ова максима делује сасвим логично, најчешће се у политичкој пракси уопште не примењује. Последњи који је указао на то, упозоравајући Американце да ће због тога изгубити у текућем сучељавању са Кином, био је Хенри Кисинџер. Објаснио је да Кинези одлично разумеју Американце, чак са великом вероватноћом могу предвидети и следеће потезе Вашингтона, док Американци само површно разазнају кинеску логику, без дубинског сагледавања и могућности дугорочног прогнозирања даљих расплета. Зато су Кинези у великој предности.
Исто као и Американци, бројни европски посленици пожурили су да дају смисао сусрету Владимира Путина и Хашима Тачија.
Нема боље илустрације од писанија Волфганга Ишингера који је закључио да се ради о „доброј вести“ и да је без везе „изгубљено 11 година“. Ишингер, некада посредник у разговорима Београда и Приштине, а данас председник Минхенског безбедносног форума, оптужује Војислава Коштуницу како је наговорио Москву да одбије његов план из октобра 2007. године. Захваљујући Коштуничином убеђивању, Москва је заузела „чвршћи став“.
Ишингеров план је заправо био покушај уређивања односа Београда и Приштине онако како је то било одрађено између Источне и Западне Немачке. Односно, не би се међусобно признавали, али би Београд дозволио учлањење такозване „Републике Косово“ у УН.
Пошто се води „западном логиком“, немачки дипломата констатује како заједничка фотографија Путина и Тачија и не може другачије да се разуме него да ће Русија сада прихватити његово решење. Каква фатална грешка!
Најпре би се ваљало осврнути на то како је до сусрета дошло.
Донекле је било мучно, а однекле и забавно посматрати хвалисање Хашима Тачија на друштвеним мрежама о његовом „париском успеху“.
Мучно, зато што је овај шоу приређен током догађаја који је организован како би се подсетили на жртве и страдања. У том контексту, Тачи је заличио на оне несретне старлете које иду по сахранама виђенијих криминалаца пошто знају да се на таквим комеморацијама окупљају најбоље муштерије. Није нико дошао у Париз да би разматрао питање статуса Косова, још мање да би се са њим сретао.
Забавно, зато што нам је Тачи презентовао да се за свега петнаест минута фотографисао још и са Трампом, Макроном и Ердоганом. Успешна дипломатска мисија. Могао је са сваким поразговарати по два-три минута. Ово није био класични, официјелни билатерални састанак, па му због тога не треба ни придавати „историјски значај“.
Ипак, Путин је пристао да се Тачијем сретне, па још и фотографише. Код Путина, који баштини најбољу праксу и руске царистичке и совјетско-империјалне („црвена империја“) дипломатије, нема случајности. Да није хтео фотографију са Тачијем, он би га избегао.
Како би се разумело какву је поруку желео да пошаље, мора се мало боље познавати и евроазијска геополитичка мисао из које произилази „руска логика“ и нешто дуже пратити „Путинов симболизам“ у спољнополитичком деловању. Управо због непознавања и једног и другог, западни експерти су били „непријатно изненађени“ и после руске интервенције у Јужној Осетији, и после признавања Абхазије, и после референдума на Криму, и после ангажмана у Донбасу и после одлуке да се Асад брани у Сирији свим средствима и до самог краја.
Када је о Косову реч, Ишингер прави две крупне системске омашке.
Прву када тумачи дешавања од пре једанаест година. Наиме, заузимање „чвршћег курса“ око Косова у Русији се не одиграва у зиму већ у лето 2007. године. САД су тада уз помоћ ЕУ, далеко од очију јавности, унутар УН, чак шест пута покушавале да на Савет безбедности прогурају нову резолуцију која би заменила 1244. Шест пута су Руси упорно говорили да ће уложити вето. Американци су на крају одустали.
Свесно или несвесно, учвршћивању позиције Русије помогао је председник Буш који усред тих састанака путује у Тирану и одатле поручује: „Косово ће бити независно!“ Ако су имали какве илузије до тада, Руси су их после Бушовог говора развејали.
Балкан јесте „зона директних руских геополитичких интереса“ већ пуна два века и Москва је очекивала да јој у било ком расплету остане неки „контролни пакет деоница“. Као што је то, на пример, било у БиХ. Некада је утицај Москве на Балкану био слабији, некада јачи, али је он у континуитету присутан још од времена Александра Првог, према тумачењима појединих историчара још и од раније.
Оваквим ставом Запада Москви није нуђено апсолутно ништа, осим геополитичког истискивања и спољнополитичког понижавања.
Војислав Коштуница јесте био лепо дочекан у Москви, али је исто тако било очигледно да његови ставови „падају на већ узорану земљу“. Видевши да не могу добити подршку Русије, Американци окрећу плочу и иду у једнострано проглашење независности „републике Косово“, чиме праве нови погрешан корак. Када се појавио Ишингеров план Москва је већ имала зацементиран став о Косову.
Другу омашку Ишингер прави када помишља да би кратак сусрет у Паризу са Тачијем могао променити однос Путина ка Балкану.
Запад је почео са једностраним деловањем, потпуно искључујући Русију из сваког договора на Косову 2008. године, али га је потом наставио ширећи НАТО најпре на Хрватску и Албанију, па затим на Црну Гору, спроводећи својеврсну обојену револуцију у (Северној) Македонији и припремајући је у Босни и Херцеговини.
Зашто би сада Путин пристајао на западну игру и Ишингеров план, тако дозвољавајући да се и из Србије, која је остала последње упориште солидног утицаја Русије на Балкану, у потпуности истисне свако присуство Москве? То је до те мере наивно да не завређује било какав коментар.
Путин неће мењати свој став поводом Косова и управо се због тога и фотографисао са Тачијем. За њега је то била прилика да покаже свима како је Русија и даље важан, велики играч на Балкану. Путин није избегао Тачија зато што је тако послао поруку, не у првом реду Србима или Албанцима, већ пре свега колегама из САД и ЕУ.
Отприлике им је рекао: хтели сте да нас избаците са Балкана 2008. године једнострано делујући на Косову, а ево деценију касније видите да се та ствар ипак не може решавати без нас! Упркос вашем деловању у Хрватској, Албанији, БиХ и Македонији, ми остајемо ту. И нема бољег доказа да смо чинилац регионалне безбедности од Хашима Тачија који јури по степеништима и ходницима не би ли направио селфи. Са Путином. Не са Меркеловом, Трудоом, Јункером или Туском. Они му око ове ствари више не могу помоћи. Урадише шта су могли и циљ није постигнут.
Да би разумели Путина, западни аналитичари морају схватити његову логику. И тумачити поруке које шаље не из западног, већ из руског угла. Кључна коју им је послао сусрећући се са Тачијем јесте да се „Косовско питање“ неће решавати без Русије.
Иначе ћемо овај филм гледати још једанаест година. Не верујете? Прочешљајте онда примере Путиновог деловања у протеклих петнаест година. Изненадићете се колико је различитих порука слао и поводом Јужне Осетије, и поводом Абхазије, Крима, Донбаса и Сирије. Изненадићете се колико је заправо његова политика била предвидива. Да би друге разумели, морате се водити њиховом логиком.