Међутим, како каже, то није случај са друга два члана председништва, Жељком Комшићем и Шефиком Џаферовићем.
„Комшић, као што знамо, није изабран вољом хрватског народа већ пре свега гласовима Бошњака, па он у том смислу у Председништву нема улогу какву има Додик. Са друге стране, Шефик Џаферовић нема тај проблем, али има нешто друго — он није лидер СДА, па самим тим ни бошњачког народа. Он ће као трећи или четврти човек у хијерархији те партије морати о свему да се консултује са Бакиром Изетбеговићем, који је као шеф странке од њега јачи. Дакле, Комшић и Џаферовић, први који не представља никога, а други који ће морати да иде по мишљење, нису партнери за неки озбиљан разговор“, примећује Кецмановић.
Кецмановић верује да у самом председништву БиХ неће бити проблема у сарадњи на техничком нивоу, али да ће се главни договори обављати изван Председништва, између Додика, Бакира Изетбеговића и Драгана Човића.
„Иако Комшић нема никакву релацију са Човићем, напротив, међу њима постоје трзавице због оваквог исхода избора, не треба заборавити да Драган Човић има парламент у којем су посланици ХДЗ-а, преко којег ће моћи да контролише све одлуке. Зато мислим да ће се заправо одлучивати на два нивоа, једном формалном и другом стварном, где ће тројка Додик–Човић–Изетбеговић бити кључни. Е сад, друга је ствар на који начин ће се те одлуке доносити и како ће се оне формално преносити на Председништво. Наравно, има више модела те сарадње међу овом тројицом главних играча, али могуће је, баш зато што ће се неформално дружити, да направе неке компромисе и да на неки начин, свако у свом атару ради најбоље што може. Дакле, да уместо да коче један другог, да се међусобно помажу“, напомиње Кецмановић.
На тај начин би се, што је можда и једина могућност, додаје Кецмановић, остварило оно што је Изетбеговићу највише у интересу — да се сачува тај босанско-херцеговачки оквир.
„Када је реч о релацији Човић—Додик, ствари су много повољније него што су икада биле, јер су одраз ситуације у којој се и такозвана Херцег Босна и Република Српска, односно Срби и Хрвати, боре против тог бошњачког унитаризма и централизма. Хрвати се против тога боре у оквиру заједничког ентитета у Федерацији, а Република Српска се против тога бори на нивоу БиХ. Ту су Додик и Човић нашли заједнички интерес и то је основа њиховог договора о заједничкој сарадњи на свим нивоима. Асиметрија интереса у Председништву постоји од самог почетка, с тим што ће се сада Џаферовић, односно Изетбеговић, наћи у ситуацији један на према два. Раније је ситуација била другачија, јер је било два према један против Срба“, указује Кецмановић.
Он подсећа да је Милорад Додик током кампање најавио читав низ иницијатива за које ће се борити, а остаје да се види у којој мери ће успети у ономе што је наумио.
„Неке његове иницијативе су чисто техничке природе, попут одржавања ’електронских‘ скупштина, на које су у Сарајеву негативно реаговали иако се то ради свуда у свету. Неке промене које је најавио су симболичне, што не значи да су неважне, попут заставе Српске на седницама Председништва БиХ. Међутим, има пуно иницијатива које су од суштинског значаја, попут оне да ће се борити да се Републици Српској врате кључне надлежности, што би могао да покуша да реализује путем референдума. Сетимо се да је референдум о Дану Републике Српске представљао преседан, на који би се веома лако могао наслонити следећи“, сматра Кецмановић и додаје да када знамо да постоји могућност да се то на тај начин изведе, можда би свему томе конструктивније пришла и бошњачка страна.
Хрвати ту, како оцењује, не би правили проблем, јер су и они заинтересовани за што више самосталности у оквиру БиХ.
Кецмановић очекује и да ће се, након Црне Горе и Македоније, питање чланства БиХ у НАТО ускоро наћи на дневном реду.
На питање да ли ће се на Додика, који се категорично противи чланству у Алијанси, вршити додатни притисци по том питању, гост „Спутњик интервјуа“ каже да постоје два кључа којима се то може избећи.
„Један је да ће Српска следити Србију, која и званично има неутралну војну позицију, а други је опет механизам референдума. По Алијансу је у том смислу ситуација много неповољнија него у Македонији јер у Републици Српској народ још трпи последице НАТО бомбардовања, а у деловима Српске се још умире од последица осиромашеног уранијума. Дакле, ту нешто покушати неће дати неки успех, изузев неком великом силом, а ни то није могуће у садашњој констелацији међународних снага“, сматра професор Кецмановић.
Ипак су, напомиње на крају разговора, видљива настојања да БиХ уђе у НАТО, а томе у прилог говори и чињеница да ове недеље у Бањалуку и Сарајево долази високи функционер НАТО-а, командант јужног крила Алијансе за Европу, адмирал Фого.