Два недавна догађаја, давање азила бившем македонском премијеру Николи Груевском и испоручивање два руска држављанина Русији уместо Америци, која их терети за незакониту трговину оружјем и подстицање тероризма, поново су у фокус пажње западних медија и политичара ставили Мађарску и њеног премијера Виктора Орбана.
Оштро саопштење Стејт департмента срочено је тако да се америчке дипломате питају да ли је Мађарска и даље пријатељ и савезник њихове земље, док западни медији изнова покрећу причу о Орбану и Мађарској као руском „Тројанском коњу“ у срцу Европе.
Заиста, Виктор Орбан не може да се уклопи ни у један калуп у којем су Брисел и Вашингтон навикли да држе мале државе. Уместо да, као што пачићи безусловно следе патку, Мађарска политика следи главни ток западне политике, Будимпешта излази са оригиналним и независним плановима и визијама своје будућности, у којима подједнако важну улогу играју, како Запад, тако и Исток.
У том кључу требало би посматрати и Орбаново лаконско одмахивање руком по питању Груевског и не мање лежерну изјаву да је у случају испоручивања руских држављана, оца и сина Љубишина, у питању уобичајена међународна пракса.
Отварање према другој страни
Орбан је, у свом настојању да од Мађарске направи респектабилну политичку и економску силу, започео компликовану игру у којој не одустаје од ЕУ и савезничких обавеза према НАТО-у, док са друге стране, прокламује политичке и економске програме који промовишу сарадњу са Истоком, односно са Кином и Русијом.
Циљ политичко-економског програма названог „Отварање према Истоку“, званично прокламованог 2011. године, био је смањење зависности мађарске економије од Запада, посебно од других чланица ЕУ, кроз развој привредних односа са државама Истока, посебно са Кином.
„Пловимо под заставом Запада, док економски ветрови дувају са Истока“, рекао је Орбан у јесен 2010. године, да би у јесен наредне године најавио да ће Кина, Јужна Кореја и Јапан постати важни економски и трговински партнери Мађарске.
Одмах се приступило формирању међувладиних комитета за економску сарадњу са земљама Истока и отварању мађарских трговинских представништава у Пекингу, Москви, Астани, Абу Дабију, Сингапуру, а мађарска трговинска представништва добили су и Турска, Азербејџан, Грузија, Саудијска Арабија, Вијетнам, Кувајт, Алжир, Македонија, Украјина и Бразил. Недавно је отворено и мађарско трговинско представништво у Шангају.
За главног „оперативца“ спровођења политике источног отварања Орбан је именовао свог дотадашњег портпарола и садашњег министра спољних послова Петера Сијарта, који је, док је обављао дужност државног секретара у Министарству за спољне послове и међународне економске везе, био копредседавајући у 22 међувладина мешовита комитета. За 18 месеци Сијарто је био у 34 службене посете у 28 земаља, прешавши 250.000 километара и обишавши Земљу шест пута.
Азијско порекло народа
Иако је концепт „Отварања према Истоку“ превасходно економски пројекат, он има и своју политичку, социјалну, а можда и идеолошку димензију, из које Влада Мађарске црпи легитимитет за своје потезе.
Мађарски званичници упорно наглашавају азијско порекло свог народа.
„Политика отварања према Истоку не значи само јачање економских односа са овим удаљеним земљама, већ такође указује да Мађарска није заборавила своје азијске корене“, изјавио је 2013. године тадашњи потпредседник Парламента Мађарске Шандор Лешак.
Мађарска, која је од 2014. године била посматрач у Савету туркофоних држава, овог новембра је постала стални члан на састанку те организације у турском граду Измиру.
Туранска теорија, како се назива теорија о азијском, а не угро-финском пореклу Мађара, има и своју мрачну страну, коју противници стално спочитавају Виктору Орбану. Ту теорију прихватили су својевремено мађарски фашисти (Стреласти крстови), који су је користили како би нагласили „супериорност мађарске расе“.
Где је ту Русија?
За разлику од удаљених држава Далеког Истока, мађарско-руски односи имају тешко историјско наслеђе, почевши од 1848. године, када је захваљујући руској интервенцији угушен мађарски покрет за национално ослобођење од Хабзбурга, до још тежег искуства совјетске интервенције из 1956. године, када је угушена мађарска антикомунистичка револуција.
Ипак, без обзира на наслеђе, заједнички интерес је пронађен, о чему сведочи и динамика контаката две стране. Премијер Орбан најмање једном годишње среће се са руским председником Владимиром Путином. Ове године имали су чак два сусрета — први током Светског првенства у фудбалу и други у септембру.
На оба сусрета разматрана су, барем је тако званично објављено, економска питања. Мађарска је обезбедила нови уговор са „Гаспромом“, ушла у игру око наставка градње гасовода „Турски ток“ и обезбедила наставак руских инвестиција у нуклеарну електрану „Пакс“.
На недавно одржаном састанку Руско-мађарског међувладиног комитета за економску сарадњу, од мађарског шефа дипломатије Петера Сијарта могли смо да сазнамо да се руско-мађарска економска сарадња стабилизовала након пада изазваних антируским санкцијама. Економска сарадња, према Сијартовим речима, порасла је за 17 одсто у првих осам месеци ове године, а губитак од 7 милијарди евра, који је направљен услед санкција, мађарске компаније могу да надокнаде, сигуран је Сијарто.
На политичком плану ствари стоје унеколико компликованије него што је случај са економском сарадњом. Са једне стране, Орбан не одустаје од чланства у ЕУ и НАТО-у, док са друге гради односе са Русијом.
Због тога је, у складу са доктрином о уједињеној централној Европи, прокламовао тезу о том региону као мосту између Истока и Запада. Наравно са централном улогом Мађарске.
„Мађарски је национални интерес да сарадња између два дела Европе буде што је могуће боља“, поручио је Орбан из Москве у септембру.
Нашавши се у раскораку због обавеза према Западу од којих не сме или не жели да одустане и намера да геополитички позиционира Мађарску као кључног европског (или барем средњоевропског) играча према Истоку, Орбан балансира као да чека да види која ће страна превагнути како би своју земљу сврстао на победничку страну.
Иако се оштро противио антируским санкцијама (Европа је тиме, како је рекао, пуцала себи у ногу), он им се придружио, Влада Мађарске је чак, следећи британски пример, протерала једног руског дипломату из Будимпеште.
Међутим, начин на који је то урађено, као и начин на који је Москва узвратила, протерујући једног мађарског дипломату, тихо, без тешких речи и најава даљих мера, указује као да је све то урађено у међусобном договору. Односно, као да је Москва имала разумевања за тај мађарски потез.
Слично се може видети и из мађарских реакција на најновији руско-украјински конфликт. Док министар Сијарто званично изјављује да Мађарска подржава територијалну целовитост Украјине, а Орбан каже да је Мађарска том спору на страни Украјине, дотле медији који важе за провладине, као што су „Мађар Идок“ и „Мађар Хирлап“, отворено навијају за Русију.
Из свега тога може се стећи утисак да мађарска политика не може да се тумачи само на основу званичних изјава, већ се у обзир морају узети и поруке које се шаљу на алтернативне начине. Типично за Орбана и његов неконвенционални стил вођења политике.
Виктора Орбана и критичари и присталице називају разним именима. За прве је диктатор и ауторитарац, за друге је визионар и пророк. Али сасвим је сигурно да се не може порећи чињеница да је први међу европским политичарима предвидео надолазеће промене на глобалном плану. Вероватно у томе лежи разлог његове популарности широм Европе, а не у томе што је „демагог“ или „популиста“.
Реструктуирање светског поретка, најава реформи ЕУ (Европа у више брзина), мађарска неслагања са бриселском политиком и све већи идеолошки јаз између бриселске елите и обичних људи нису Орбану оставили много простора, осим да се спрема на најгоре — да остане сам на ветрометини.
Због тога „Отварање према Истоку“ личи на једино разумно решење, као уосталом и програм у пет тачака. Отварање трговинских представништава широм света показује се као једна од мађарских компетитивних предности у односу на друге државе.
Са друге стране, одржавање добрих политичких односа са Русијом, макар они били и „испод жита“, такође је предност у односу на државе које су здушно подржале антируске санкције. Јер, једног дана, када конфликти између великих престану, мале државе трпеће последице, а као победнице изаћи ће оне које су успеле да остану уздржане у мери да не повреде осећања и интересе ниједне стране.