Треба напоменути да су блиски односи Вашингтона и Тел Авива, односно Јерусалима, донекле захладнели још за време бившег председника Барака Обаме. Он и израелски премијер Бењамин Нетанијаху отворено се нису подносили, наводи аутор.
Том конфликту су пре свега кумовале размирице око приступа Ирану, односно израелско противљење нуклеарном споразуму с Ираном, али и дубоке идеолошке разлике између лево-либералног Обаме и конзервативног Нетанијахуа.
Међутим, када је Обаму у Белој кући заменио Доналд Трамп, између САД и Израела поново је процветала љубав.
Трамп је испунио своје предизборно обећање да ће преселити америчку амбасаду из Тел Авива у Јерусалим и тако конкретно потврдити да признаје тај град као „вечну и недељиву“ престоницу Израела, на чему власти те земље инсистирају.
На гласању у УН о резолуцији којом се осуђује америчко признање Јерусалима као израелске престонице, у децембру прошле године, САД су практично остале саме против света. Чак 125 земаља-чланица гласало је за резолуцију која од председника САД Доналда Трампа тражи да повуче своју одлуку, док је против резолуције гласало само 9 земаља, укључујући микродржаве као што су Маршалова острва, Науру и Палау. Суздржане су, додуше, биле 32 земље, које нису хтеле да се замере ни једној ни другој страни. Међу њима је била и Хрватска.
Потом су дошли на ред амерички авиони Ф-16, које је израелска војска, након што их је користила тридесетак година, продала Хрватској — или бар покушала да их прода. Како се сада показало, Американци на то не гледају нимало благонаклоно.
Америчка амбасада у Јерусалиму, подршка израелској одбрани границе уз примену убојите силе и одустајање од нуклеарног споразума с Ираном су једно, али за трговца као што је Трамп, зарада је ипак нешто друго. А Израел је на тежи начин морао да научи лекцију да Трамп никоме не опрашта ако закључи да жели да га превесла — ако жели, на пример, да му уграби посао с авионима вредан стотине милиона долара, и то, да ствар буде гора, с америчким авионима, наводи „Индекс“.
Ту очигледно није помогла ни посета америчког министра обране Џејмса Матиса.
Док је у Загребу хвалио Хрватску као савезницу НАТО-а и „стратешко партнерство“, према писању америчког портала „Аксиос“ и израелским изворима на које се позива, управо је Матис блокирао цео посао. Тако је бар државни секретар Мајк Помпео уверавао Нетанијахуа.
„На крају се од америчког амбасадора сазнало да Израелци морају да прихвате наше техничке захтеве и када се то учини, можемо да кренемо даље и продаја авиона биће одобрена. Који су то технички захтеви? По свему судећи, да се из авиона Ф-16 извади додатна електронска опрема коју су Израелци уградили и да се врате, колико је то након 30 година могуће, у првобитно стање. Наиме, ово је услов да ’Локид Мартин‘, као оригинални произвођач и интелектуални власник Ф-16, да дозволу за захват продужења њиховог животног века и гаранцију за то. А без тога не само да нема гаранције него авиони не могу бити ни компатибилни с НАТО-ом јер Израел није чланица НАТО-а“, наводи се у тексту.
Осим што је питање је ли све уопште више изводљиво, не зна се ни да ли би то Израелцима било исплативо, с обзиром на то да би сами морали да плате трошкове преправки на остарелим авионима. Стога је и коначна купопродаја израелских авиона Хрватској све само не извесна.
Зашто се америчка администрација с Трампом на челу тако жестоко успротивила овом послу — поготово с обзиром на то да се, у поређењу с америчком продајом оружја Саудијцима и другима, ради о прилично скромном износу?
Један део одговора сигурно лежи у томе што је, како је војни аналитичар Игор Табак објаснио за „Индекс“, ово први пут да једна земља покушава да прода половне и драстично модификоване авионе друге земље трећој. Поготово када та прерада не задовољава спецификације војног савеза којој друга и трећа земља припадају, и када је и та друга земља нудила исте авионе на продају — али нове, не половне и прерађене.
Али други део одговора вероватно лежи у томе да је Трампово главно политичко начело „Америка на првом месту“, а главни страх којим распаљује своју бирачку базу онај од тога да свет жели — и успева — да „одере“ Америку, а да му Америка то наивно допушта.
„И тако је малој и углавном маргиналној Хрватској успело да посвађа ова два непоколебљива савезника. Не би требало да због тога будемо срећни, али по свему судећи, требало би да будемо захвални САД ако нас, макар из властитог интереса, извуку из овог по много чему ризичног, штетног и прескупог дила — чији би укупни трошак могао далеко премашити онај који нам је влада изнела“, закључује се у тексту.