Валепјано, који је и сам поборник левих идеја, указује на одређене проблеме које има савремена левица. По мишљењу аутора, левица није способна за самокритику, већ прекорева противнике да нису далековиди и да се баве популизомом и расизмом.
Веома се саркастично изражавате на рачун левице, а сами се декларишете као левичар. Како то објашњавате?
— У друштву левица звучи као увреда, књигу сам написао како ме нико не би могао оптужити да сам ћутке гледао катастрофу: како се левица из политичког контекста, у реалности претворила у „нешто лево“. Молим да ме тако не категоризују, немам ништа заједничко са том левицом. Пре сматрам да сам антиимперијалиста, комуниста, патриота, социјалиста, револуционар. Последњих 25 година левоцентрични блок су представљале САД и ЕУ, диктирајући правила у политици и економији, претварајући средства информисања у пропагандне медије. Моја идеја левице нема ништа заједничко са тиме. Пример праве левице видимо у сувереним владама које уливају наду у Латинској Америци.
Ко су уопште ти десни и леви? Живимо у време виртуалне злобе, која је лишена друштвене димензије, друштво се разбило на индивидуе које су постале таоци свог ега. У тој виртуелној епохи, италијанска левица је у потпуности изгубила емотивну везу са друштвом. И зато левица претеже ка црној рупи, левичари изумиру, а у исто време десница слави тријумф, њихове идеје постају норме, они тиме контаминирају и своје противнике и шире се по целом друштву.
У наше време, подела на идеолошку десницу и левицу делује веома актуелно. Зато је видљива разлика између привржености суверенитету и одбијања истог, као и између глобализма и самоопредељења. Има ли уопште смисла у данашње време правити разлику између деснице и левице?
— Демократска партија Италије, која припада левици, једва је дошла на власт и почела је одмах да се понаша потпуно исто као десница. Све реформе о којима су толико говорили и које су најављивали, остале су само празно слово на папиру. У реалности, они спроводе контрареформе које постају оправдање за још један круг приватизације, смањење буџета и државних давања, још један атак на радничку класу и служе тек томе да оправдају антисоцијалну политичку ЕУ. И управо зато протестују они који ових дана паралишу Макронову Француску, а у Италији гласају за опозицију. У првом реду, гласају за Покрет пет звезда и Лигу. До тога долази јер се политика води физичким законима: ако се остави празно место, неко или нешто ће попунити празнину.
Да ли је зато боља влада која је отворена и за леве и за десне, или је боље да дође до рађања нове левице, како би се на тај начин поново појавило схватање суверенитета?
— У Италији би ускоро могао да се појави јединствен политички простор за све оне који су скупили храброст. Нема организоване политичке структуре, али постоји опширна културна област, где се са много интересовања прате ове теме. Ова област чека појаву нечега новог, са различитим лицима и различитим слоганима, како би се ујединили и борили.