Епархија будимљанско-никшићка издала је монографију „Црква у Дробњаку“ Томаша Ћоровића, историјско-етнографску студију о готово тридесет цркава и четири манастира краја који се простире на подручју данашњих општина Шавник и Жабљак.
Монографија се само на први поглед бави дробњачким црквама. Књига обрађује главни појам који реч „црква“ описује, људе тог краја кроз историју, њихов живот и однос према друштвеним променама. Открива и ко сада живи и Богу се моли у врлетима Дурмитора, у осами на оштрој клими планинске Црне Горе.
Посебну пажњу аутор је посветио манастиру Подмалинско, чију је обнову и сам организовао, као председник Општине Шавник. Пошто је манастир Морача зидан од жуте сиге из мајдана који се налази на имању манастира Подмалинско, камен је ту обрађиван и на рукама преношен до места на коме је грађена Морача. Легенда каже да је тада сазидан и манастир Подмалинско, прича нам Ћоровић.
„Међутим, стручњаци кажу да је манастир Подмалинско мало млађи, да је из доба Косача. Вероватно су обе приче истините, вероватно су градитељи који су градили Морачу истовремено направили и неку црквицу, јер камен се није вадио месец или два, а да је манастир у облику у каквом је данас изграђен у доба херцега Стјепана из властелинске куће Косач“, каже Ћоровић.
Манастир који је изградио Стефан Урош I Немањић 1252. године налази се у кањону реке Буковице, 15 километара од главног пута, па је данас поново свратиште верника, на путу ка црногорском приморју.
Ћоровић је више од десет година истраживао на терену, откривао рушевине црквица сраслих са црногорским каменом, причао са потомцима свештеника тог краја, а пуно времена провео је и изучавајући грађу научних институција, архива Србије и Црне Горе.
Једна од Светих гора српског народа има, нажалост, и тамне странице историје, током и после Другог светског рата. Ћоровић је навео имена свештеника који су страдали од комунистичке руке, али и описао са каквом је муком митрополит црногорско-приморски Амфилохије обилазио и у живот враћао рањене храмове. У једној је чак био и сатима заточен.
Коментаришући Резолуцију Скупштине Црне Горе којом су одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године проглашене ништавним, Ћоровић нам открива да је човек који је организовао тај скуп пре сто година био управо из Дробњака — био је то Светозар Томић, који је 1917. у Солуну постао члан новообразованог Одбора за уједињење Црне Горе и Србије. „Гледам на све то као на пролазну ствар. То пре свега финансира неко са стране, са Запада, јер то је интерес великих сила“, каже Ћоровић.
„Тако је практично и створена Црна Гора. Не само сада, и 1878. признате су Србија и Црна Гора, остављен је јаз између њих и Санџак да их дели. Све су те поделе рађене по истом калупу, с тим што су ови сада отишли најдаље, измишљају језик и цркву. Али то је црква која нема вернике ни свештенство. А ми сада имамо младе свештенике, па и младе владике, са нашег Дурмитора је викарни епископ диоклијски Методије Остојић“, каже Ћоровић.
Додаје да се народ без обзира на бурне политичке промене у Црног Гори у последњих десетак година враћа у цркву. Недељом и празницима цркве у Подгорици и Никшићу су пуне. Једна је црква у Црној Гори, то што се представља у медијима једноставно није реална слика ствари, каже он.
„Та црногорска црква ни не постоји, не постоји народ који иде у црногорску цркву. То је парада ложења бадњака која се прави за светско јавно мњење“, истиче аутор ове изузетне монографије.
Ћоровић је у књизи обрадио и средњовековне надгробне споменике, стећке, јер је подручје Дробњака пуно трагова историје и богато налазиште некропола.
„Нама је, нажалост, у 19. веку подваљено, речено је да су стећци богумилски споменици, да су прављени само на местима на која је Немања протеривао јеретике. Ако узмете да је један стећак, а таквих имамо у Дробњаку, вредео цело богатство, питање је да ли су могли да га праве богумили, који су били избеглице. Стећке је правила властела. Блиска ми је та грађа, највећи стручњак за ту тему Шефик Бешлагић писао је о стећцима некропола дробњачке властеле“, објашњава наш саговорник.
Ћоровић, иначе инжењер електротехнике, поред тога што је учествовао у обнови светиња на Дурмитору, био и потпредседник одбора за градњу цркве Свете Петке у Рушњу, једином београдском насељу које није имало храм. Аутор је монографија о Шавнику и манастиру Подмалинско, као и кратких, завичајних прича „Ђе сам ја ово“.