Оне су министрима унутрашњих послова држава-чланица ЕУ у Бриселу представиле одговарајући документ, о којем Спутњик разговара са Аном Триандафилиду, професорком глобалне управе са Института Европског универзитета у Фиренци.
„Чини ми се да Немачка и Француска имају велики утицај на друге државе ЕУ и да покушавају да изађу из слепе улице, из проблема који је настао због начина на који су се понеле земље централне Европе, а њима се потом прикључила Италија.
То се тиче распоређивања миграната или избеглица, оних невољника који су стигли до граничних држава Европске уније. Мислим да је то можда корак напред. Ова мера се примењује у вези са предстојећим европским изборима који би требало да се одрже у јулу 2019. године. Чини ми се да постоји бојазан да ће нови сазив Европског парламента бити веома десно оријентисан.
Може се рећи да је принципијелно неправилно да се било ко ’искупи‘ уплатама у фондове за избеглице или као помоћ Африци, уместо да тим истим новцем финансирају помоћ мигрантима на својој територији. Ми још морамо да установимо колико ће ко платити, пошто су овакве дискусије показивале да су предвиђени износи превелики за економски слабије земље попут Словачке и Мађарске.“
Да ли сматрате да је у реду да мејнстрим медији говоре о овом предлогу као о омекшавању захтева ЕУ?
— Не бих рекла да се ради о омекшавању. Рекла бих да политика постаје прагматичнија, да се мора деловати под притиском и рекла бих да је постала реалистичнија. Не бих рекла да је то омекшавање.
Сличне предлоге о „искупљивању“ или „откупљивању“ суме која би требало да покрије интеграцију миграната смо већ имали прилику да чујемо и ми не можемо да игноришемо проблеме многих севернијих држава. То је актуелно у Холандији, Данској и Великој Британији и чини ми се да је то важно.
Не знам колико људи зна да су у Пољској изразито против пријема избеглица, да званична Варшава организовано није примила ниједног мигранта до сада. То се односи и на Словачку и балтичке републике. Можда је све скупа примљено неколико стотина људи, не више. То је оно што ми зовемо исламофобија без муслимана и мигрантофобија без миграната. Зато кажем да је то веома важно политичко питање, које би требало решити пре лета.
Колико је вероватан сценарио да већина, па можда и све државе, на крају изаберу да радије плате, него да приме избеглице.
— Чини ми се да то јесте вероватно, тим пре из политичке перспективе. Мислим да би то био начин да се смире посебно активне државе. Оне показују се упорно боре против пријема избеглица како би зарадили гласове унутар земље, делајући противно одређеним принципима ЕУ.
Зато мислим да је добро што се велике државе не конфронтирају отворено са државама попут Пољске и Мађарске, које су предложиле формирање савеза за опирање ЕУ. Ради се о важним питањима која регулишу спровођење демократије у тим државама, попут права на абортус, независности судова, људским правима. У Мађарској је забележено много напада на невладине организације, а самим тим и на цивилно друштво које те организације представљају.
Због тога верујем да је за ЕУ сада важно да их држе „на одстојању“, али и да покушају да врше позитиван утицај на те државе, да не улазе у конфликт, али и да не кидају везе.