Друштвене мреже преплавила је прича о човеку у белом мантилу који је задивио целу Србију својим хуманим односом према пацијенткињи, баки која је на пријем у болницу у Новом Саду сама чекала у ходнику.
Љубазан, одвео је код докторке да је одмах прими и смести у кревет пред операцију. Обилазио је после интервенције, причали су о свему, чак и о кувању.
Када је дошло време да напусти клинику, поново је нашао на ходнику са торбом како чека сина који је каснио због невремена. Понудио је да остане још један дан у болници и поручио сину да вози полако, јер снег непрекидно пада.
Син пацијенткиње, баке Марије, Борис Бијеловић испричао је ову несвакидашњу лекцију о човекољубљу на Фејсбуку и открио да је човек, за кога је његова мајка мислила да је медицински техничар, заправо начелник ОРЛ клинике Клиничког центра Војводине проф. др Драган Данкуц.
Овај редовни професор на Медицинском факултету у Новом Саду тридесет година ради на Клиници за оториноларингологију, а последњих седамнаест је њен управник. Рођен је на Јовањдан 1960, а за Спутњик каже да му је управо Свети Јован узор, као и сви православни светитељи, да пре свега буде лекар у хришћанском духу.
„То значи да поштујем своје пацијенте, да поштујем своје колеге, а исто тако да поштујем и нашу ширу заједницу — као што поштујем своје родитеље и претке. Отац Војислав је из Сремских Карловаца, а прадеда Александар Данкуц био је такође лекар, 1882. године завршио је медицину у Лајпцигу. Године 1901. из Панчева је дошао у Сремске Карловце, где је био лични лекар тадашњег патријарха Георгија Бранковића“, прича нам овај изузетан човек.
Узор му је, каже, и мајка Милица, која је из Турије код Србобрана, такође племенита и добра особа. Имао сам пуно среће да од својих родитеља наследим најбоље особине које човечанство познаје, то су племенитост, љубав, пожртвованост и оданост, каже нам професор Данкуц.
„Увек смо се као породица борили за опште добро, никада за своје личне интересе. Тај наслеђени капацитет искористио сам у медицини. Желео сам њоме да се бавим управо зато да бих помагао другим људима. Тако сам се и остварио. Сатисфакција је дати другоме здравље, а од другога не тражити заузврат ништа, што је на крају крајева и хришћанска највећа заслуга“, каже доктор.
Након што је статус о његовом човекољубљу запалио друштвене мреже, распитао се лекар о његовом аутору. То је Борис Бијеловић, колега који ради у Центру за социјални рад у Врбасу. Стога није чудно да уме да цени добре особине, а то што је причу објавио је сјајно, позитивно, тако треба да говоримо о медицини, каже наш саговорник.
„Овакве приче треба да покрену оно што је позитивно пре свега у нашем народу, а онда и међу свим професијама, а посебно лекарској. Она мора да одише хуманошћу, то мора на неки начин да се обелодани, јер медицина је пре свега једна хумана грана науке. Она је на крају крајева и уметност, како у лечењу, тако и у понашању“, објашњава овај чувени новосадски лекар.
Доктор Драган Данкуц прошле године је добио статус почасног грађанина Сремских Карловаца. О његовом доброчинству говори и чињеница да се тада обавезао да ће наредних годину дана волонтирати у амбуланти у том месту.
Пуних годину дана, сваке среде по подне био је на услузи пацијентима, да их прегледа, саветује о даљем лечењу, а пре свега да их саслуша. Волонтерски уговор врхунског лекара истекао је у септембру, али ту није крај његовом залагању да помогне становницима градића у коме раде само три лекара опште праксе, стоматолог и педијатар.
„Сада се спремамо на други подухват, да и остале колеге које имају директне или индиректне везе са Сремским Карловцима, а то су сјајни професори: неуролог Петар Сланкаменац, директор Клиничког центра Војводине, неурохирург професор Петар Вулековић, хематолог професорка Бранислава Белић и многи други, да свако од њих дâ допринос, да волонтира у амбуланти у Сремским Карловцима“, открива за Спутњик професор Данкуц.
Он мисли и на пацијенте у другим, најудаљенијим крајевима наше земље, на Косову и Метохији.
Ове године организовао је одлазак колега окупљених у Друштву лекара војводине, чији је председник од 2011, у здравствени центар у Грачаници. Лекарима су пренели своје знање, а у Нови Сад се вратили са пуно више знања о српској заједници која живи у енклавама и опчињени лепотом Грачанице, Пећке патријаршије, Високих Дечана, Богословије у Призрену. Сарадња са колегама са југа се наставила и након посете.
На питање како постиже да се једнако, у потпуности свакога дана даје студентима, колегама и пацијентима, доктор Данкуц каже да има највећу могућу подршку у својој породици.
„Имам највећу породицу на свету. Моја супруга Светлана Дуканац је професорка педагогије, она је директорка средњошколског дома у Николајевској улици. Ту живи 200 најбољих ученица које се школују у Новом Саду. То су наша деца.“
Додаје да његов рођени брат има два сина, Немању и Стефана, то су му најближи нећаци, којима је поред пацијената, посветио своју љубав.
Не мари што смо га узнемирили на дан породичне славе, јер, како каже, то што смо га пронашли баш на Никољдан, има велику симболику.
Човек који је својом добротом корисницима Фејсбука натерао сузе на очи, успео је да се оствари на још једном пољу, такође везаном за његов примарни посао. Професор Данкуц и колеге са Клинике су зачетници кохлерне имплантације у Србији. Први су уградили вештачко унутрашње уво пацијенту, 2012. године.
„Највећа ми је стручна сатисфакција оснивање Националног програма кохлерне имплантације у Србији, чији сам први председник био. Реч је о револуционарној хируршкој методи која и деци с тешко оштећеним слухом омогућава да чују“, објашњава на крају разговора за Спутњик лекар који свима пружа хришћанску љубав.