„Све драмске писце Чехов превазилази по свом унутрашњем космосу, по том непревазиђеном тумачењу сложене људске природе“, каже у разговору за „Орбиту културе“ Бранислав Лечић, глумац чије је тумачење Ујка Вање у истоименој драми руског класика (недавно премијерно изведеној на сцени ЈДП-а) испраћено овацијама.
„Право позориште“ био је најчешћи коментар оних који су и даље под дејством „космоса Чехов“ напуштали позоришну зграду.
Како се и из чега игра тај колоплет емоција у драми која без сувишних гестова и речи, некако „испод гласа“ слика стање напаћене људске душе? Да ли је за мајсторе какви су Лечић, Диклић или Јездић (тумачи главних ликова) Чехов само рутина или, пак, највиша провера сопственог умећа? Из чега се игра стање душе, непознаница је на коју покушавамо да добијемо одговор од популарног глумца.
„За ту игру постоји један једини рецепт: морате да укинете границу између себе као личности и лика ког играте. За тај свет улазница је душа. Улазница је пристанак на космос и дилему и безнађе, усхићење и депресију, меланхолију… Зато то укидање границе могу да ураде само људи који имају способност и да се врате назад, дакле — искусни глумци“, каже нам Лечић.
Шта је за Вас у глумачком смислу Ујка Вања, из чега га играте?
— У овој представи нема много ствари споља, реквизита, сценографије која би заводила… Та минималност је редитељски знак, намера да се фокус пребаци на унутрашњи свет и на односе. А за глумца је битна дубина, то да разумете човека, да сте у стању да га трансформишете и глумачки пребаците, што и јесте уметност глуме. И то не може нико други да уради, ни писац ни редитељ. Глумац је тај који реализује контакт између карактера и себе, и наравно публике. Тек тада почиње та хемија и тек тада може душа да се појави као реална, као догађај драме, као нешто што се збива сад.
— Припремајући лик Ујка Вање схватио сам шта то испред мене стоји, која је то људска бол и разочараност животом, промашеност у љубави, у илузијама, у уверењима, какав је то обрачун са собом. Испред мене је оно што сâм Чехов поставља као тему, а то је да су честити, племенити, паметни, осећајни људи они који имају рафинман, па чак и склад између интелектуалног, емотивног и духовног бића које не угрожава другог — просто сувишни. Нема на планети места за њих и због тога је мој разлог играња био дубоко људски. Нисам то, дакле, само глумачки гледао, већ и дубоко људски. Јер писац нас све опомиње, да било који друштвени поредак и друштвени систем у суштини неће задовољити човека, зато што човек своје незадовољство крије у некаквим другим стварима, које не зависе искључиво од система. Писац каже да у људској природи постоји незадовољство собом, да ће увек бити некога ко је љубоморан, и жељан, и гладан да буде на туђем месту, неког ко није довољно духован да поверује у сопствену оригиналност и срећу коју му је бог рођењем дао. То је озбиљан и хришћански и дубоко филозофски начин размишљања о томе како и на који начин избавити човека из клопке у којој се затекао у својој кожи.
У тежњи ка узвишености сви јунаци остају осујећени, разочарани, несрећни… Има ли онда смисла трагати?
— Чеховљеви ликови су разапети између тог стања меланхолије и жеље за узвишеним. Постоји чежња за узвишеним у сваком лику, али они просто бивају ускраћени за то осећање, друштвеним или личним разлозима или једноставно околностима у којима су се затекли. Али то не значи да потребу за смислом треба укинути. Чехов не одустаје од тога. Он у ствари пројектује слику нашег залуталог бића, наших разочарења, клопки које смо сами себи наметнули или су нам их наметнуле наше илузије, наше жеље, околности. Али то не значи крај, напротив. Велики писац нам поручује да смисао живота и не треба тражити у нечем дефинисаном идеолошки или филозофски или религијски чак, него у способности да помогнеш другом човеку, да једноставно осетиш да си део целине и да самим тим ниси искључиво сам.
А о смислу је реч и у чувеном завршном монологу, у ком одговор на питање „шта ћемо радити“ гласи: „трпећемо…“.
— То и јесте снага. Без обзира колико све било натопљено емоцијом бола, чекања, разочарања и порушених илузија, ми смо ипак сведоци живота. Самом чињеницом да може да учествује у животу, човек је дарован. Питање је само да ли смо способни да тај жанр изменимо и учинимо да то не буде само трагедија.