О њој се недовољно зна, а њена жртва била је огромна.
Предата као залог миру у харем Бајазита I, султана који је на Газиместану одрубио главу њеном оцу Лазару, са само 16 година прихватила је да постане политички талац и да се жртвује за свој народ.
Директан потомак лозе Немањића, најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, одгајана је у духу културне ренесансе српског двора. Учила је грчки и латински, правила дворског протокола и тајне диломатије, вештине и знања достојних принцеза.
А онда је Оливера Лазаревић, звана Деспина, поднела најтежи терет косовске драме. После Косовске битке и смрти кнеза Лазара на челу српске државе остали су удовица кнегиња Милица и малолетни кнежевић Стефан.
На Државном сабору, уз сагласност властеле и представника Српске цркве, кнегиња Милица донела је одлуку о склапању мира с Турцима и ступању у вазалске односе. Као залог миру, дала је најмлађу, једину неудату ћерку, Оливеру, у Бајазитов харем. Према предању, препознајући значај њене жртве, српски народ је Оливерин пут ка харему посуо латицама ружа.
Принцеза Оливера је постала једна од његове четири законите супруге-кадуне. Према историјским изворима имала је одлучујући утицај на даљи положај Србије. Лепа и господствена Оливера није се одрекла православне вере, а сведочанства турских хроничара пуна су једа на Оливеру, која је освојила Бајазитово срце. Од тог времена није било султаније која је имала толики утицај на свог супруга, све до 16. века и Рускиње Рокселане (Хурем султаније).
„Пре свега њене особине биле су храброст, мудрост, истрајност, пожртвованост, скромност, достојанственост, политичка даровитост… Све то допринело је да пуно учини за своју земљу. Наша принцеза имала је велики утицај на Бајазита. Кажу да је шапутала у братовљеву корист када је деспот Стефан био неправедно оклеветан код Бајазита. Њеним посредовањем кнегиња Милица и Јефимија, тада већ монахиње, успевају да од Бајзита добију дозволу за пренос драгоцених моштију Св. Петке. То су само неке од чињеница које смо проналазили у писаним изворима", каже у разговору за Спутњик један од аутора монографије „Принцеза Оливера, заборављена српска кнегиња", Оливера Шарановић.
Нови потреси у животу српске принцезе настају освајањима монголског кана Тамерлана. Поражен код Ангоре 1402, Бајазит бива заробљен, а с њим и Оливера, која успева да преживи заробљеништво и да се у Србију врати 1403. године. Живела је на двору свог брата деспота Стефана у Београду и била му „верни саветник, подстрекач и тешитељ".
Деспота Стефана 1427. наслеђује Ђурађ Бранковић који престоницу премешта у Смедерево, па се и Оливера тамо сели како би могла да настави да помаже своме сестрићу у управљању државом. Принцеза Оливера је одржавала и блиске везе и са својом сестром Јелом Балишић и често путовала код ње у Дубровник где је била позната као „Домина Деспина од крви светлога Деспота". Након слома српске деспотовине Оливера заувек напушта Србију. О последњем периоду њеног живота се мало зна, тако да није познато ни место где је сахрањена.
Сачуван је, међутим, везени покров за кивот Стефана Првовенчаног, дар Оливере и Бајазита, који се данас налази у ризници манстира Студеница. У олтару Саборне цркве у Београду, на најсветијем месту, налази се приказ Оливериног лика настао крајем 19. века.
У продукцији Фонда „Принцеза Оливера" 2013. године снимљен је филм „Пут ружама посут". Те године филм је свечано затворио Филмске сусрете у Нишу, а касније имао свечану премијеру у Сава центру. Приказиван је у Аустралији и Чикагу, а руска публика могла је да га види на фестивалу „Златни витез" 2014. у Томску.
„Жртву принцезе Оливере за спас народа и отаџбине после Косовске битке, српски народ је још за њеног живота високо ценио. Она је сматрана жртвом библијског карактера, богоугодном и христоликом жртвом принетом из слободе љубави и послушања према своме роду и отачаству. Ако не познајемо сопствену историју, не познајемо ни сами себе. Зато је на свима нама да значајне личности из наше историје осветлимо и отргнемо од заборава", истиче Оливера Шарановић.