Процењује се да је током огромне експлозије у ваздуху, која се 1908. године десила на обалама Подкамене тунгуске реке, ослобођено око хиљаду пута више од енергије бомбе бачене на Хирошиму. Научници до данас немају објашњење за мистерију која се десила у Тунгузији пре 111 година.
Експлозија се чула на хиљаду километара од епицентра, а била је толико моћна да су је забележиле све тада постојеће опсерваторије и сеизмолошке станице света. Шума је у радијусу од хиљаду квадратних километара од места експлозије остала просто спаљена. Кажу да је пожар трајао данима. Прашина која се подигла након овог догађаја прекрила је околину и атмосферским струјањима била надалеко разнесена, што је стварало упечатљиве заласке Сунца широм планете.
Требало је да прођу две деценије да би се прва научна експедиција упутила у централни део Средњесибирске висоравни, који чува тајну Тунгуског феномена. Експедицију је 1927. године водио научник Леонид Кулик, стручњак за минерале и метеорите. Како би се лакше оријентисао у простору, Кулик је брдима и узвишицама, одакле се видело место на којем је дошло до експлозије, дао имена по најпознатијим научницима који су истраживали метеорите.
Узвишење са којег се најбоље види место где је, по тадашњем веровању, ударио метеор о земљу, Кулик је назвао по српском научнику Атанасију Стојковићу.
Стојковић је, када је једном приликом дошао до неких занимљивих метеорита, написао књигу „О ваздушном камењу и њиховом пореклу“. Сматра се да је то једна од првих књига о метеоритима на свету.
Атанасије Стојковић је рођен у Руми 1773. године. Није имао лако детињство и школовао се уз доста мука, али септембра 1793. године уз подршку пријатеља, кренуо је на више школе. Звање доктора филозофије стекао је 1799. године и тиме постао први Србин који је докторирао на том универзитету. Такође, постаје и члан Гетингенског и Јенског научног друштва. Ускоро постаје први редовни професор на новоотвореном универзитету у Харкову. Своју књигу „Физика“ послао је на поклон руском цару Александру. Руски владар му је одговорио са два похвална писма, на основу којих су Стојковићу у Рисији отворена сва врата. Стојковић је касније постао и ректор и оснивач харковског Научног друштва.
Такође, стекао је многе почасти и привилегије, постао члан Царске академије наука. Од цара Александра Првог добио је Орден светог Владимира трећег степена, као и материјалне привилегије. Умро је 1832. године у Харкову.
Истраживања Тунгуског феномена се настављају…
Испитивања су трајала до 1939. године, а до тада је Куликов организовао шест великих и свеобухватних експедиција око епицентра експлозије. Није био пронађен никакав ударни кратер, нити делови метеорита. Потоње експедиције су ипак успеле да извуку ситне честице из остатака оборених стабала. Направљено је много снимака из ваздуха, узето је земљиште на анализу. Претпоставило се тада да је највероватније експлозију изазвао камени метеорит пречника око 50 метара, који се распао и сагорео на висини од око 8 км изнад површине.
Захваљујући Кулику, већ тада су започети радови на очувању ове територије за будуће генерације истраживача. Па ипак, тек 1995. године ова територија добија статус заштићеног поднебља. Данас се на 296,5 хиљада хектара простире један од највећих националних паркова Русије — тунгуски.
Научници са великом сигурношћу процењују да је енергија ослобођена приликом експлозије износила 10-15 мегатона тринитротолуена (ТНТ), што је око хиљаду пута више од енергије бомбе бачене на Хирошиму. Овакви догађаји су својевремено покренули дискусије о формирању Свемирске страже и другим начинима одбране од метеора.
Научници су 2013. године објавили извештај којем је претходило свеобухватно истраживање материјала за који је група истраживача веровала да су фрагменти тунгуског метеорита. У овом извештају стоји и податак да је метеор који је изазвао мистериозну експлозију, садржавао дијаманте.
Међутим, и даље постоји много теорија које кажу да експлозија уопште није била изазвана метеоритом, већ овај догађај приписују различитим аномалијама, непознатим космичким објектима и сличним натприродним силама. Оно што данас омета рад научницима јесте чињеница да се на месту експлозије тајга потпуно опоравила, па је, иако постоје софистицирана техничко-технолошка средства, теже доћи до трагова.
Из пера аутора Алима Војцеховског и Виталија Ромејка 2008. године је изашла књига „Тунгуски метеорит: 100 година велике загонетке“, где је свеобухватно поменуто свих 66 до данас објављених теорија, од научних до религиозних. Овде ћемо поменути само неколико, најнеобичнијих.
Једно од првих објашњења потиче од локалних мештана, тунгуско-манџуријског народа евенка. Члановима експедиције научника Кулика мештани су објаснили да је ово дело челичне птице агди, која бљује ватру и громове и баца ужарене стреле. Птица агди је све то урадила како би казнила непослушни народ. Руски староверци су пак имали став да је током експлозије почео дуго очекивани Други Христов долазак. Јасно је зашто овакве теорије нису биле даље изучаване.
Теза која је три пута била актуелна, иницијално припада француском научнику Ф. Де Руа. Још исте 1908. године, он је претпоставио да се 30. јуна Земља сударила са облаком космичке прашине. Сличну верзију теорије је почео да изучава и објашњава научној јавности руски научник В.И. Вернадски, док је 1946. године биофизичар Плеханов — оснивач покрета Комплексних самосталних експедиција, незнатно променио ову верзију. Према мишљењу Плеханова, Земља је пресекла облак међузвездане материје и један од конгломерата је управо био „Тунгуски метеорит“. Са облаком материје се сударила само северна полулопта.
Теорију о експлозији свемирског брода први пут је поменуо А.П. Казанцев у причи-хипотези „Експлозија“ у јануарском броју совјетског часописа „Око света“ 1946. године. Пошто се широкој публици допала ова идеја, у Московском планетаријуму је Ф. Ј. Зигел направио сценски приказ ове идеје. Штавише, чувени писац научнофантастичног жанра Станислав Лем ју је користио у свом роману „Астронаути“, објављеном 1951. године.
Сам Казанцев је 1980. године кориговао своју верзију на основу опсервација са десетак сателита Земље са абнормалним путањама које су се наводно догодиле 1969. године. Казанцев је тада претпоставио да су ванземаљци скренули брод од пута ка Земљи, а „Тунгуски метеор“ је заправо било (не)успешно слетање орбиталног модула.
Совјетски научник Епифанов је 1967. године објавио теорију која каже да се због локалног земљотреса или тектонских кретања у земљиној кори формирала пукотина у коју се заједно са гасом нашли и прашина, нафта и метан. Ова смеша је, како је то објаснио совјетски научник, почела да гори након што је муња ударила у њу, што је изазвало експлозију.
Научник Џон Бигбју је 1967. године, претходно откривши десетак малих природних сателита са чудним путањама, дошао до закључка, да је 1908. године близу Земље летео НЛО, да се од њега одвојила капсула са посадом, која је експлодирала изнад тајге. Свемирски брод је остао у земљиној орбити, чекао је посаду и губио висину, да би се на крају „активирали аутомати“ и овај летећи објекат је такође експлодирао.
Хипотеза коју су поставили научници Тексашког универзитета Џексон и Рајан, каже да је Тунгуски феномен последица црне микрорупе, која је отприлике тежила 1.020 грама. Црна рупа се сударила са Земљом у централном Сибиру и прошла је „са друге стране“ планете, односно негде у Атлантском океану (између Њуфаундленда и Гренланда). Као доказ за своју тврдњу, они су навели податке сеизмолоших мерења која су потврдила ударни талас.
Како савремени научници гледају на овај феномен
До данас је ова тема актуелна и заокупља пажњу стручњака. У оквиру Сибирског одељења Руске академије наука, у Краснојарском научном центру, 26. јуна 2018. године одржана је међународна конференција „Проблеми и хипотезе изучавања Тунгуског феномена“.
Аутор тезе о гасној природи Тунгуског феномена Дмитриј Тимофејев је током дискусија на конференцији оповргао космичку верзију ове појаве. Тимофејев је истакао да је неколико дана пре велике Тунгуске експлозије небо над читавом Европом необично јако сијало. Научник је даље објаснио да би у случају да је феномен у Тунгузији изазван кометом, читава Земља била је осветљена, не само Европа. Зато Тимофејев сматра да је до ове појаве дошло пошто је из дубине Земље ка површини покуљао гас и то тако што се између тектонских плоча и подземних појаса овај гас ширио према Европи, што одговара подацима да је у време феномена дошло до померања ваздушних маса. Руски научник је у свом излагању током конференције изнео став да је у контакту са озоном дошло до оксидације гаса, што је изазвало хемилумисцентну реакцију којом се може објаснити сијање на небу. Потом је, како сматра Тимофејев, грмљавина изазвала талас детонација и експлозију гаса.
Научни руководилац конференције, председник Комитета за историју, археологију и етнографију Краснојарског одељења Руског географског друштва Николај Дроздов, званично је изнео предлог да се у сибирском граду Краснојарску формира научни центар који би се бавио изучавањем феномена. Дроздов је истакао да је неопходно што пре систематизовати сва досад скупљена сазнања и резултате бројних анализа уз бројне хипотезе, али и наставити експедиције и истраживања уз помоћ најновијих техничко-технолошких апарата и опреме.