Тој тајни, о којој су певали многи руски песници али и говорио Винстон Черчил, Таловићева је посветила књигу „Медаљони Русије“, која је конципирана као низ цртица о различитим аспектима свеколиког живота те највеће земље.
За четири године живота у Русији имала сам привилегију да упознам многе истакнуте људе, да пропутујем многим пределима те земље, покушавајући да упознам део те вековне тајне Русије, каже она за Спутњик, истичући да ју је то искуство обогатило у сваком погледу.
„Обогатила је моје рационално промишљање и сагледавање те велике и моћне земље, али колико год сте сведок дневних промена и токова, истовремено ме све враћало у руску историју. Очекивала сам руски снег који шкрипи и увек имала слике из књижевних дела у којима је Русија описивана на чаробан начин. Фалило ми је мало те недирнуте природе, међутим, ви схватите да се савремена Русија дешава и расте пред вашим очима и граби ка оном што се зове цивилизацијски императив“, наводи Таловићева.
Износи и своје виђење метафизичке посебности Русије која се, каже, огледа управо у способности и спремности њених грађана да бране своје духовне вредности, али и у јединству разноликости различитих нација и религија.
„Од Владивостока и Камчатке, преко Северног Кавказа и западних крајева Русије сваки народ који живи на том широком простору, има могућност да брани свој интегритет и идентитет. И то је енигма за Запад, који не може да схвати да се кроз такву различитост гради савезништво које функционише по принципима уважавања“, каже Таловићева.
Како се то постиже, објашњава на примеру московске школе коју су похађала њена деца, где је било малишана из Казахстана, Чеченије, Грузије, а сваки народ је био посебно препознат и уважаван на том микронивоу.
Управо је то, сматра она, кључ за тумачење мисли руског филозофа Николаја Берђајева, да је суштина руске културе и идентитета у антиномичности, јер је Русија и Исток на Западу и Запад на Истоку.
Једно од поглавља књиге посвећено је и актуелном председнику Владимиру Путину, ког Таловићева назива визионаром и политичком фигуром која је, истиче, била неопходна као „тас на ваги неуралгичности, коју је донео западни свет“.
Поводом посете Путина која се очекује 17. јануара, наша саговорница истиче значај подршке коју Русија даје Србији, што ће бити ојачано, додаје, најављеним потписивањем двадесетак споразума.
Нама је Русија потребна. Наравно да Руси не могу бити већи Срби од нас самих. Ипак, у светлу западних притисака, важан је јасан и бескомпромисан став Русије и Путина по питању КиМ, каже Виолета Таловић.
Сматра и да је „некоректно и нецивилизацијски“ условљавати Србију да се определи између Запада и Русије, што се често може чути из западних центара моћи. „Постављање услова окретања ка једној или другој страни у политичком смислу, народ може само да фрустрира. Од освешћеног српског човека се очекује да негује своје национално препознатљиво биће и у тим оквирима рационално сагледава ко су му истински пријатељи, а Русија то јесте. Само тако ћемо постати народ достојан пажње. А аргументи су свакако на страни нашег пријатељства са Русијом“, истиче ауторка књиге.
Осврће се и на реченицу Николаја Велимировића, да је „Србија соко, а Русија медвед, па кад соко писне, медвед ће се пробудити“, наглашавајући да је новије историјско искуство Србије било веома поучно за Русе.
„У разговорима са многима мислећим људима у Русији, често би ми рекли да је велики део руске стручне јавности био резигниран тиме што Русија у једном важном тренутку није пружила Србији подршку која јој је била неопходна и кажу да они више никад то себи не би смели да дозволе. То је општа порука која се односи не само на став Русије према Србији, већ и на оснаживање саме Русије суочене са готово свакодневним притисцима. Можда је то и објашњење за оно што ми је рекао један руски генерал, да руски човек јако споро седла коња, али врло брзо јаше. У тој њиховој првој инертности заиста има оснаживања за будуће искорак“, закључује Виолета Таловић.