Православни свет потресла је вест да је цариградски патријарх Вартоломеј, по традицији први међу једнаким поглаварима православних цркава у свету, даривао томос такозваној Православној цркви Украјине (ПЦУ).
Представљен као акт којим патријарх Вартоломеј дарује (или чак враћа) слободу једној цркви и стављена у политички контекст украјинске кризе, „свечаност“ је обављена у присуству украјинског политичког врха.
Међутим, према речима верског аналитичара Владимира Димитријевића, ствари стоје другачије — не само да није реч о давању праве самосталности украјинској цркви, већ је реч о грубом задирању у туђу канонску територију.
Томос, којим је патријарх Вартоломеј даривао украјинску цркву акт је о даривању аутокефалности, којим мајка црква одређеној цркви даје пуну независност, почиње да објашњава Димитријевић. Потпуна независност састоји се у томе да архијерејски сабор бира свог старешину, који има право да на Велики четвртак сваке године обавља Велику службу припремања светога мира за крштење, које се касније разашиље по свим епархијама.
Украјинска православна црква Московске патријаршије у потпуности је аутономна, јер она бира и своје епископе и свога предстојатеља, каже Димитријевић, с тим што миро шаље Московска патријаршија и у молитвама се помиње патријарх московски.
Ствар је у томе, напомиње Димитријевић, што ни сада старешина цркве коју је прогласио патријарх Вартоломеј неће имати право да доноси све одлуке без одобрења цариградског патријарха, а миро ће такође добијати из Цариграда.
Ради се о самовољном поступку човека који је погазио све каноне, ударио на јединство православља и тиме доказао да је потпуно изгубио право да буде први међу једнакима, што му је московски патријарх Кирил и написао у недавном писму, коментарише Димитријевић:
„Реч је о злочиначком подухвату какав се није видео у новијој историји Православне цркве, о упаду на туђу канонску територију, срамном и недостојном, не само патријарха цариградског, него неког најобичнијег човека са улице. Просто не можете да верујете да је тако нешто урадио, а да ће последице по православље бити велике — биће“.
Чином патријарха Вартоломеја у потпуности се испуњава упозорење које су аналитичари већ одавно исказали, када су чули да је Карл Билт, кога Димитријевић назива „једним од магова новог светског поретка“ својевремено рекао да је православље опасније од исламског фундаментализма, а да је руско православље најопасније.
„Ми сада имамо систематски напад на целину православља и на јединство православних цркава који се спроводи из више праваца и на више крајева. Најопасније је у Украјини, где ће свакако доћи до тешких и озбиљних сукоба, на шта је у свом годишњем обраћању јавности упозорио Владимир Путин, али ситуација није лака ни било где другде“, сматра Димитријевић.
Православне цркве, према његовим речима, трпе ударце од власти у Грузији и Грчкој, Румунска црква покушава да некакнонски присвоји територије Молдавије и Баната, раскол који је деведесетих година прошлог века из темеља уздрмао Бугарску православну цркву једва је залечен, али, како Димитријевић каже, још увек није сређен.
Што се Српске православне цркве тиче, последице одлуке Цариградског патријарха могуће је да ће се осетити у расколу који СПЦ има са Македонском православном црквом (МПЦ), али и у Црној Гори.
Поступак патријарха Вартоломеја, према Димитријевићевим речима, може се посматрати као врхунац напора које Цариградска патријаршија улаже од двадесетих година прошлог века, од када се могу пратити њене активности против Руске православне цркве, од када Фанар (како се још колоквијално назива Цариградска патријаршија), како Димитријевић каже, свуда ради против интереса Руске цркве.
Цариградски патријарси Мелетије Метастакис (познат по томе што је изазвао раскол признајући нови календар не консултујући се са другим помесним црквама) и Григорије, радили су, у дослуху са бољшевицима, на свргавању московског патријарха Тихона, касније проглашеног за свеца.
Мелетије Метастакис издвојио је финску и пољску православну цркву из јурисдикције московске патријаршије, а Цариградска патријаршија свуда у свету је покушавала да омете руску дијаспору у њеном црквеном организовању, напомиње Димитријевић.
Деведесетих година прошлог века, садашњи цариградски патријарх отимао је парохије из јурисдикције РПЦ, због чега је једно време дошло и до прекида молитвеног општења између две цркве.
Све у свему, поступак цариградског патријарха је политички акт, оцењује Димитријевић, јер цариградска патријаршија одавно је уклопљена у НАТО структуре. Он подсећа да је то уклапање почело од доласка патријарха Атенагоре на престо цариградских патријарха по наређењу некадашњег америчког председника Харија Трумана.