Ненад Андрић, дипломирани физикохемичар, магистар екологије и страствени планинар, већ годинама походи Свету Гору и разговара са највећим подвижницима нашег доба.
Разговоре с њима, који могу бити више него корисни читаоцу, које год да је вере, преточио је у књигу „Сусрети са светогорским старцима“.
Прича почиње у Манастиру Есфигмену, седишту зилота, монаха које сматрају фанатицима, називају фундаменталистичком сектом, јер верују да сваки васељенски патријарх иде у правцу екуменизма.
„Причали су ми да малтене једу малу децу, али они су ме примили са великом љубављу. Зачудио сам се када сам срео неколико наших монаха из Србије“, каже Андрић за Спутњик и додаје да то не чуди, јер су зилоти слични Србима.
„Они су као Гали, Астерикс и Обеликс, живе у непријатељском окружењу, не од околних манастира, већ од спољног света. Такви смо и ми Срби овде, сами против свих, сви су против нас, а ми смо мало галско сеоце које се бори, хоћемо у ЕУ, нећемо у Унију… Неколико пута је војска и полиција покушала да их избаци са Свете Горе, нису успели у тој намери, Мајка Божија није дала“, каже Андрић.
У књизи доноси занимљиво предвиђање једног од монаха из Есфигмена. Предигра за трећи светски рат је, прича он, ситуација у Сирији, а кад се поклопе две пасхе, што ће се десити 2024. године, рат и крај света ће заиста почети.
Андрић је на Атос први пут отишао с планинарима, а већ следећег пута обишао је седамнаест манастира и упио, како каже, сву љубав Свете Горе. Осетио је промену коју ни данас не уме да објасни, али била је то промена у души.
Почео је да открива нови свет, окренуо се вери.
Управо захваљујући планинарској вештини, упознао је подвижнике који живе на местима приступачним само птицама. Монаси су различите природе, сваки на свој начин отвара нам пут у нови живот, а многи од њих су, како се то у Цркви каже, прозорљиви, виде оно што обичан човек не може, прича нам Андрић.
„Има тамо разних монаха, високо образованих, власника успешних светских компанија, а има и оних са скромним образовањем, али су сви духовно узвишени, чисти, размишљају једноставно. Фасцинира ме увек изнова када дођем са групом, а монах каже: ’Седи, брате Перо‘, погоди му име, професију, тако и другом, трећем. Или каже: ’Шта мислиш брате, да затегнемо греде у овој келији‘, а обратио се грађевинском инжењеру. Први пут га види, а све зна о њему“, говори Андрић о људима који вером виде оно што човек који живи „у свету“ не види.
Додаје да је у пустињи на стенама највише Руса и Срба, који воле да се сурово подвизивају. Нађе се и понеки Грк, али они више воле „удобност“ манастира. Живе у пећинама, неке немају више од четири квадрата, које су место на којем се зими спава, а готово непрекидно то је место молитве. Има старијих који у орловским гнездима проводе деценије, али и младих. Госта Спутњика питали смо како су се ти млади људи одлучили да оставе све благодати модерног доба и живе у пећини, спавају на даскама и једу само оно што им неко донесе или нађу у природи.
„То је тешко схватити умом, али пошто се вера схвата срцем, ко је схвата тако, није му тешко. Кад са брода погледате светогорску пустињу Каруљу, то су испоснице које висе на литицама стена, као орловска гнезда. Када то гледате умом кажете: ’Човек који ту живи није нормалан‘, али када се попнете горе, попричате с њим, преспавате, онда видите да је он савршено нормалан, да сте ви тај који није нормалан“, каже наш саговорник.
Монаси живе у суровим условима, без ствари које називамо основним. Највећу келију, посвећену Светом Сави Српском, Руси су преуредили. Сада је пустињаци из пећина сматрају „луксузном“, јер има кревете. Руси имају средства, могу да обнове многе келије, али се монаси плаше да ће у удобном изгубити благодат.
Неки живе потпуно скривени од цивилизације, то су такозвани невидљиви монаси. Андрић сматра да неће никада срести неког од ових монаха, јер није тога достојан, али зна оне који су их сретали. У књизи преноси причу једног јеромонаха коме се овакав монах представио, само да би га сахранио и видео чудо, лице светитеља.
„То су заиста невидљиви монаси, неко каже да их има седам, неко девет, а неки мисле да их има и више. Ретко ко може да их види, јер живе око врха Атоса и обдарени су посебним Божијим даровима. Приказују се коме хоће, само када они то желе. Горе су са врло мало хране, одеће и воде. Заиста их Божија благодат храни и чува. То су најврлији монаси на Светој Гори. По предању, они ће одслужити последњу литургију на свету“, преноси нам аутор књиге разговор са монасима.
Предање каже да ће Света Гора, када антихрист дође, потонути. Геолошка истраживања показују да је на стакленим ногама, на порозним стенама. Остаће само врх, Атос, са капелом Преображења, која се гради.
После прве планинарске посете Светој Гори, Ненад Андрић заправо се вратио пустињацима да би од њих добио савет за лечење другарице, која је умирала од најопакије болести.
Књига доноси и ову причу, али и поглавље „НАТО Сатана“, причу о истеривању ђавола, у којој говори како може да се спаси Србија. Нема спаса без молитве, само то Срби никако да схвате, монашка је порука.
„Србија никад не сме да уђе у НАТО. Моли се и ујутро и увече да Србија никад не уђе у НАТО, да се зближимо с Русијом и да нам не отму Косово. И немој да мрзиш Американце, они су незлобиви, само им политичари не ваљају“, рекао му је један монах.
Андрић је у књизи сублимирао суштину постојања чудесног места под покровитељством Пресвете Богородице. Књига „Сусрети са светогорским старцима“ је збирка поука, савета, мудрости, пророчанстава и чуда, књига препорука — како да се спасавамо у последњим временима.
Аутор је претходно издао путопис „Пешке кроз Свету гору“, који је доживео неколико издања. Он може бити изузетно користан, посебно онима који први пут одлазе у монашку републику. Акценат је стављен на српске ктиторе манастира, којих је у историји Свете Горе било на претек.