Архиепископ Данило, који је у Кијеву протекла четири мјесеца био главни координатор формирања аутокефалне Украјинске цркве под патронатом Цариграда, подржао је тежње одређених кругова из Црне Горе и Македоније да формирају своју аутокефалну цркву.
Он је то потврдио у разговору са новинарима украјинског програма Би-Би-Сија, када је на питање да ли је дисолуција свјетског православља заправо штетан сепаратизам, или пак позитивна особина данашњице, одговорио:
„Подржавам тезу да свака нација и свака земља, који желе своју православну цркву, имају право да је оснују и затраже признавање своје цркве од других православних цркава. Укључујући и Македонију и Црну Гору“.
Овакве поруке Зелинског, који је у поменутом интервјуу помињао чак и могућност подршке стварању Бјелоруске аутокефалне цркве, истакавши да се Руска црква плаши православног народа због сопствених интереса, те да зато жели да има контролу над црквама свих 15 република бившег СССР-а, осим што се може тумачити као најава да је за Цариград сукоб са Москвом тек отпочео, такође даје не малу наду и вјетар у леђа онима који имају аспирације за даље црквени сепаратизам на простору бивше Југославије.
Примјер за то је и самозвани митрополит НВО ЦПЦ Мираш Дедеић, који је у четвртак констатовао да „Српска православна црква осјећа да се након признања ’украјинске цркве‘, приближава и признање ЦПЦ, што је за њих велика мука“.
„Цариградски митрополит је, образлажући одлуку о признању ’украјинске цркве‘, изјавио да је добро проучио историју Украјине и на основу тога донио одлуку да се дâ томос, односно аутокефалност ’украјинској православној цркви‘. Он је поручио да ће проучити и балканску историју и да државе на Балкану имају своје аутокефалне цркве. Ја нећу да говорим о осталима, мене занима само ’црногорска православна црква‘“, казао је Дедеић.
У Црној Гори свакако, многи данас подсјећају да је лично васељенски патријарх Вартоломеј рашчинио и предао проклетству митрополита твз. ЦПЦ Мираша Дедеића, те да би било готово фантастично да га након тога призна за поглавара неке нове аутокефалне цркве. Ипак, украјински случај и његов епилог позивају на велики опрез, макар из разлога што се показало да за Цариград и Вашингтон не представља никакав проблем да по потреби из нафталина извуку неко ново лице у сврху подстицања православног сепаратизма.
Подсјетимо да је у Украјини међу црквеним расколницима дуго година водећа личност био поглавар „украјинске православне цркве кијевске патријаршије“ Филарет Денисенко, да би на крају за потребе уједињења сепаратистичких снага и стварање јединствене украјинске аутокефалне цркве, за поглавара био изабран Епифаније Думенко.
Да се ради о борби у којој се не бирају средства говори и детаљ да је специјални изасланик Цариграда, егзарх Данило Зелински, за Би-Би-Си на украјинском открио како би „украјинска црква“ у перспективи могла постати и патријаршија. Овакве и сличне најаве, као и размишљања Цариграда да се можда позабави и са осталим црквама бившег СССР-а које су под духовном јурисдикцијом Москве, упозоравају да се православна цивилизација, хантингтонски речено, тренутно налази удару без преседана. Све упућује да се један од главних, ако не и најважнији геополитички сукоб између Истока и Запада тренутно одвија на плану очувања, односно, разарања јединства свјетског православља.