Иако је амерички председник изненадио цео свет када је објавио да ће повући трупе из Сирије, свима је после неколико дана постало јасно да то неће ићи тако глатко. Наш дугогодишњи дипломата, који је у неколико мандата службовао у Турској, каже да би био много забринутији уколико би се америчке снаге заиста брзо повукле.
„Онда би алтернатива у политичком деловању могао постати Балкан. Ја бих желео да они још мало тамо остану и да се забаве послом, који су иначе изгубили. Било је наивно очекивати да ће повлачење почети одмах, јер је то и логистички и војно-безбедоносно и у сваком погледу сложена операција. Многи други сада желе да се убаце у тај простор који ће бити испражњен“, објашњава Танасковић.
С друге стране, што је много важније, додаје он, Трамп од почетка свог мандата за такве одлуке има изразиту опозицију у једном делу естаблишмента. Као пример наводи његовог саветника за националну безбедност, Болтона, па и самог Помпеа, који целокупну спољну политику САД сагледавају у оној хладноратовској позицији — црно-белој, манихеској и сучељавању са Русијом. Они према Танасковићевом мишљењу спроводе матрицу која је њима блиска, нису присталице брзог излажења из Сирије, пре него што постигну аранжмане који неће изгледати као амерички пораз.
„Сигурно ће ту бити изненађења, па и изненађујућег ангажовања војних снага САД. што је логично“, каже дипломата.
Улога Турске
Оно што многи нису очекивали јесте иницијатива турских званичника да заједно са Русијом и Ираном надгледају повлачење Американаца из Сирије. За нашег саговорника то није новост и каже да између САД и Турске одавно постоји неповерење.
„Све је почело оног тренутка када турска Велика народна скупштина није одобрила прелаз коалиционим трупама због отварања северног фронта у рату против Ирака. Турска, пре свега, под палицом Ердогана гледа свој државно-национални интерес. Довољно је јака и велика да може на пробу да стави односе са Америком“, каже Танасковић. Он подсећа да је Ердоган, са друге стране, успоставио врло специфичне односе са Руском Федерацијом, поготово у домену енергената док са Ираном има коректне односе, без обзира на одређена трвења, али ту су и други играчи.
„Апсолутни приоритет Турске у том региону су Курди, односно онемогућавање онога што Турска назива курдским тероризмом и сепаратизмом, а што сами Курди сматрају покушајем стварања националне државе“, сматра наш саговорник.
Курди за поткусуривање
Са друге стране, каже Танасковић, употреба Курда од других међународних актера је подједнако лицемерна. Када у једном региону пронађете народ, који је спреман да се бори за неке своје циљеве, а ти циљеви, у датом тренутку, одговарају дестабилизацији региона коју ви желите, онда је та групација веома погодна.
„Не бих желео да правим аналогије са Балканом, али те аналогије постоје. Курди су од Првог светског рата и од времена када нису добили независни Курдистан, као што је било обећано, постали елемент који у више држава потенцијално представља фактор дестабилизације. Наравно да се споља тим може управљати у мањој или већој мери. Овога пута смо били сведоци током рата у Сирији у којој мери је заправо курдски фактор и искоришћен, у позитивном смислу борбе против ДАЕШ-а али инструментализован у разрачунавању великих играча у тој игри“, објашњава Танасковић.
Замрзнути конфликт на Косову
Што се Србије и Косова тиче, дипломата сматра да никакав конфликт не може да буде добар. Исправан би био само неки споразум који за сада није на видику. Једно је, каже он, залагати се за замрзнути конфликт да се ништа не предузима и да се једноставно остави историји да уради своје или неким чиниоцима које можемо прижељкивати или предвиђати, а који су потпуно неизвесни. Друго је, не журити и не хрлити у решавање питања када за то није прави тренутак.
„Моје је мишљење да ми пре свега морамо издржати, не први пут у историји, притиске којих има и којих ће бити, а који не могу бити онакви какви су били ’90-их година, јер се међунарнодна ситуација променила. Не смемо свој државно-национални календар прилагођавати било каквим другим календарима, ма чији они били — Европске уније или САД или неких других чинилаца у том сукобу“, наглашава Танасковић.
Питање над питањима — колико смо јаки да истрајемо
Ипак, додаје да је суштинско питање да ли смо јаки и да ли можемо издржати. То нација треба да осети у датом тренутку, а они који је воде такође, да ли се нешто може издржати или не. Ја се сећам свог драгог пријатеља Александра Тијанића, који је у једном тренутку поставио питања, а наравно због тога је одмах нападнут, може ли наше државно руководство да заступа једну апсолутно непомирљиву и готово арогантну политику у вези са КиМ, с обзиром на то на челу какве нације се налази и да ли та нација то може издржати у датом тренутку до крајњих консеквенци.
„Мислим да су Срби кроз историју показали да су разне притиске те врсте успевали да издрже и да се овај тренутак не може сматрати, како неки дефетисти кажу, најгорим и најтежим у српској историји. Сетимо се 1915, 1999. године. Дакле, потребно нам је мало самопоуздања и ведрине, а што се помоћи тиче са стране, ко би могао сам — сламка међу вихорове, што каже Његош.“
Танасковић прецизира да већ сада имамо одређену помоћ — председник Путин долази у посету, ставови Кине су познати, као и Индије. На глобалном плану ми стојимо боље него што нам изгледа у овом вртлогу у којем се налазимо, тврди Танасковић.
Приштину занима једна ствар
Танасковић наглашава да смо пуно слушали о томе да се до краја 2018. мора потписати нешто што већ постоји као план, онда да ЕУ захтева да се до маја то заврши, па да су Американци поставили неки датум, затим да разграничење већ постоји и да се линије у неким кабинетима исцртавају и тако даље.
„А ствар је иначе врло једноставна — њих занима само признање Косова и улажење у међународне организације и ништа друго. Србија тежи некаквом компромису и у томе је разлика. Како ту наћи решење, не знам, а када се крене до територијализације питања, оно постаје веома осетљиво и они који се играју ватром онда прете да ће доћи до Ниша, па да ће освојити цео југ Србије“, каже дугогодишњи дипломата.
Он ипак наглашава да га много више брине укидање граница са Албанијом и да дуго упозорава да „Велика Албанија“ постоји већ годинама.