Дечанска хрисовуља, Карађорђев протокол, рукописи Вука Караџића, Милутина Миланковића, Јована Цвијића, Иве Андрића и многе друге драгоцености више него икад угрожени су од пропадања јер су услови у којима се чувају крајње неодговарајући.
„Последњи је час да они који воде рачуна о о прошлости нашег народа и култури схвате да не смемо да дозволимо да српско писано благо и даље пропада, јер упркос свим напорима које улажемо, нећемо моћи још дуго да сачувамо ту предрагоцену и стару грађу архива Српске академије наука и уметности!“, апелује у разговору за Спутњик директор архива САНУ Василије Крестић.
Он истиче да не постоје могућности да се драгоцена грађа чува на одговарајући начин.
„Простор је скучен и ограничен, немамо ниједан одговарајући депо где би се грађа чувала у одговарајућим климатским условима, у одређеној влажности и температури како би била заштићена. Због тога наша грађа често страда. Микробиолошке промене и хемијски процеси на документима су учесталији и убрзани. Стално због тога бринемо и дајемо на конзервацију и рестаурацију да бисмо успорили те процесе и да би их сачували од пропадања“, каже Крестић и наглашава да је ситуација алармантна.
„До те мере смо угрожени нарочито од тренутка кад нам се десио немили ексцес. Због процуреле цеви са спрата изнад, преко плафона вода је капљала на архивску грађу, на рукописе Иве Андрића. Од тада, за сваки случај држимо изнад полица спремне фолије да бисмо бар на тај начин сачували нашу грађу.“
Српска академија науке и уметности требало је још пре 30 година да добије нову зграду у којој би имала адекватне услове. Међутим, тада се догодила афера „Меморандум“, која је све стопирала.
„Све је пало у воду јер су наши политичари, не схватајући да су дужни да благо чувају и спашавају, казнили Академију и прекинули све даље послове који су се тицали изградње те зграде. И Академија ево издржава више од 30 година те казне. Па и да смо ратни злочинци, одслужили бисмо до сада ту казну.“
Крестић наглашава да је дошло време да нова власт схвати да се сакаћењем културе не може кажњавати читав српски народ.
„Надамо се да ћемо наићи на разумевање и Академија је спремна да на све стране куца на врата како би се коначно то питање решило.“
Због дигитализације не смемо жртвовати оригинале
Говорећи о поступку дигитализације архивске грађе, Крестић објашњава да је у пројекат аудио-визуелног архива и центра за дигитализацију српска влада уложила доста новца.
Такође, Архив САНУ је из Руске националне библиотеке у Петрограду добио електронску колекцију старих средњовековних српских рукописа насталих између 12. и 16. века.
„Дигитализација се постепено спроводи и сад ће се и убрзати тај процес како би и на тај начин спасавали грађу. Али ми не смемо због тога да жртвујемо оригинале, ни у ком случају зато што сада постоји нова технологија. А и питање је колико ће та технологија моћи да траје. Све то што се у електронској форми чува, ново је за науку у целини, па се поставља питање колико може да траје. А сада знамо да је ово могло да траје од 13. века до наших дана, ту имамо искуства и знамо на који начин треба чувати.“
Архив изузетног значаја
Архив САНУ постоји више од једног и по века. Кад је основано Друштво српске словесности 1841. године, основан је и архив академије.Творци тог друштва, пре свега Јован Стерија Поповић и људи око њега сматрали су да је последњи тренутак да Срби схвате да не смеју да дозволе да разноврсна грађа која потиче из ранијих времена буде разбацана, неуређена и незаштићена.
И донели су одлуку да поведу рачуна о сваком предмету који се тиче прошлости Срба, без обзира да ли су то рукописне књиге или појединачни текстови.
Захваљујући њима и почетку рада касније Академије наука као институције на које се наслањају остале установе који се тичу Академије, почело је озбиљније сабирање докумената. Архив се очувао кроз сва остала друштва која су настављала рад, Друштва српске славесности: Српско учено друштво, Српску краљевску академију, Српску академију наука.
Архив поседује пре свега грађу која се односи на те институције. Такође, чува и грађу која потиче од чланова Академије – њихове научне радове и рукописе, преписке, биографије…
„На самом почетку сакупљени су и материјали који немају везе са установом, већ с прошлошћу Срба, од рукописних књига од 13. века па до каснијих времена, разне рукописне књиге изузетне вредности и значаја, праве раритете. То је у Архиву смештено у тзв. стару збирку која је на нашу жалост у нашем архиву најбогатија. Таквих старих рукописних књига из тог периода било је много у нашој Народној библиотеци, али су ти рукописи изгорели због бомбардовања 1941. године. Таква количина старих рукописа не постоји нигде више ни у Србији, ни у свету“, прецизира Крестић.
У историјској збирци која броји више од 15.000 јединица, чувају се рукописи и документи који се у највећој мери односе на историју српског народа, али и много шире.
Писани историјски извори, преписке, оригинални документи, дневници, мемоарска дела. Ту су и материјали истакнутих руских научника и знаменитих личности, као и богата грађа о руској емиграцији.