ЕКСКЛУЗИВНО: Спутњик нашао рођака чувеног руског грофа Милорадовића (видео)

Прича о чувеном грофу Михаилу Андрејевичу Милорадовичу, губернатору Петрограда, пореклом Србину, генералу који се истакао у ратовима с Турцима и Наполеоном, многима је позната. Спутњик открива да потомци чувене племићке породице из Херцеговине и данас живе у Русији, али и у Србији.
Sputnik

Дошли смо до једног од чланова породице која славу носи још из 14. века, чак од велможе и задужбинара Стјепана. Наш саговорник, осамдесетшестогодишњи магистар биохемије, примио нас је у свом дому на Новом Београду, у коме су на сваком кораку успомене на велику и за историју Срба, а посебно Руса, значајну породицу.

Једна грана његовог племена се из Херцеговине у 18. веку иселила у Русију, били су то млади племићи Михаило, Гаврило и Александар, док је друга још неко време одолевала нападима, да би на крају ипак пред Турцима отишла у Србију, прича Милорадовић за Спутњик.

„Племићи су у Русију отишли из Котора, односно Венеције, која је држала тај део обале. То се догодило када се руски цар Петар Први почетком 18. века док је био на врхунцу моћи, обратио се поморском, трговачком граду, тражио је људе, образоване стручњаке, цивилне и војне, посебно поморце, јер је желео да оснује савремену морнарицу“, прича Милорадовић.

Додаје да је тада у Русију отишао и Матија Змајевић, који је на острву Кронштат на улазу у Санкт Петербург организовао изградњу бродова, јер у том тренутку то је једини пут за излазак Русије на велика мора, Сава Владиславић је послат на Далеки исток, а један од тројице Милорадовића, Михајло, такође је укључен у војску. Интелигентан и спретан, лако је дошао до чина пуковника. 

Милорадовићи су у Русију доспели захваљујући Петру Великом, који је окупљао учене људе, како би основао најмодернију морнарицу тог времена

„Петар Велики га је чак у два наврата послао у Херцеговину и на простор Црне Горе, не би ли дигао устанак против Турака. Није успео“, додаје Милорадовић.

Централно место у кући нашег саговорника заузима икона Светог Александра Невског, крсног имена Милорадовића, које племићку породицу разликује од других са овим презименом. Причу о светитељу, кнезу Владимирском, једном од само четири неустрашива ратника Русије, такозваног полководца, у Херцеговину је донео управо Михаило Милорадовић.

„Он је пренео Србима, Милорадовићима, да у Русији постоји светац Александар Невски и предложио им, а они су прихватили, да узму Александра Невског, као славу“, објашњава наш саговорник.

Михаилов унук, који је носио његово име, чувени гроф Милорадович, још као дете уписан је у гардисте и брзо је постао поднаредник у чувеном Измаилском пуку. Био је омиљени ученик великог Суворова, под чијом командом је служио у рату против Турске и Пољске. Истакао се у рату у Италији и Швајцарској, а 1805. постао генерал-потпуковник и учествовао у бици код Аустерлица под Кутузовљевом командом. Смртно је рањен у покушају да смири побуну декабриста.

Гроф Милорадовић велику славу стекао је победама у Руско-турском рату

Друга грана породице, која је у директном средству са нашим домаћином, није отишла у Русију, већ се иселила у Шумадију.

„Моји Милорадовићи су се доселили, дошли и заузели имања у Србији, јер су се Турци већ повлачили, а Милош Обреновић је то стимулисао. На сеоском гробљу у селу Конарево је откривена плоча на којој пише одакле смо дошли, чак и година“, преноси нам најстарији Милорадовић из Херцеговине у Србији.

Цео радни век провео је у „Галеници“, а судбина је хтела да и он 1987. године оде у Русију. Компанија је била у тешком стању, а његов посао да обнови сарадњу с Москвом. Када су га послали, нису ни слутили да ће му име помоћи да подигне на ноге део фирме у далекој земљи.

„Извоз од пет и по милиона долара, подигао сам на 40 милиона. Кад се представим професору, директору клинике, увек сам имао предност, позивали су ме и у куће, што тамо није чест случај, дружили смо се у кафанама. Схватио сам да је Милорадовић увек био апсолутно познат међу Русима“, прича нам некадашњи менаџер велике фирме.

Није могао ни да претпостави да ће у земљи с милионима становника срести далеке рођаке. Првих неколико година је боравио у Москви, где је наишао на прве Милорадовиће. Затим је пет година радио у Санкт Петербургу, био директор највеће, тада оронуле, прве фабрике лекова у Русији. Радници, њих 1.900, звали су га, „гроф Милорадович“. Каже да је управо од њих, али и од далеких рођака сазнавао нове детаље, предање о грофу и чувеној породици. Испричао нам је једну анегдоту:

Грб породице Милорадовић

„Са делегацијом, у којој су били професори и лекари из Београда и Москве, отишли смо на симпозијум у Кијев. На рецепцији, кад смо стигли, чекали смо собе, прозивају нас: ’Милорадович‘. Тад је једна жена која је стајала у групи викнула, ’Кто здесь Милорадович?‘ (Ко је овде Милорадовић)? Рекох, ја сам, а онда је почела прича, јер и она је била од Милорадовића“, каже уз осмех наш саговорник.

Сазнао је да их највише, права мала колонија Милорадовића, живи у околини Нижњег Новгорода. Толико далеко није стигао, али је ипак отишао на исток, у Владимир, да би се поклонио Светом Александру Невском, заштитнику Милорадовића.

Иако их вековима нема у старом крају, на славу и моћ овог племена, код Мостара, још подсећа савршено очуван, живи манастир Житомислић, посвећен Пресветој Богородици, који су Милорадовићи подигли у 15. веку.

Манастир Житомислић, посвећен Пресветој Богородици, задужбина Милорадовића из 15. века
Коментар