А изгледало је да све иде по плану. На посљедњим парламентарним изборима је намакнута потребна већина. Истина тијесна и скупа, с обзиром на захтјеве које су национално-мањинске странке испоставиле да би се наставила владавина ДПС-а. Успјели су чак и да „побиједе“ Русију што, иначе, мало коме може да пође за руком. Истина, судски процес који је требало то да докаже не иде како је планирано, али уз мало стрпљења и доста добре воље судија, који се не морају увијек држати закона, на крају ће бити доста нових робијаша.
Мило Ђукановић је (опет) „побиједио“ у првом кругу предсједничких избора. Опозиција је све вријеме била и остала посвађана, а грађани су излаз из све тежих економских прилика и националних увреда претежно проналазили у апатији или исказујући немоћни бијес на друштвеним мрежама.
А онда се десило „насиље у породици“. Душко Кнежевић, дотадашња икона успјешног бизнисмена по ДПС рецептури, побјегао је у Лондон да га институције државе Црне Горе не би ухапсиле, јер, како оданде тврди, није својевољно пристао да буде опљачкан од, ни мање ни више, него оца монтенегринске нације, Мила Ђукановића.
Документи, слике, видео-клипови, тајно снимљени разговори и неподношљиво прљави детаљи из приватног и породичног живота којима је одбјегли Кнежевић засуо јавност, приказују дичног предсједника у свјетлу у којем смо навикли да гледамо мафијашке босове. То је довело до поменутог стања шока. Не само политичког, већ свеукупног, укључујући и добрано заборављене моралне вриједности.
Али зашто се Црна Гора тако и толико узбудила?
Душко Кнежевић је проговорио о оном што сва Црна Гора зна и трпи пуне двије деценије. Добро, има и неких пикантерија које се могу сматрати доказима, под условом да посматрач није тужилац у Специјалном тужилаштву за борбу против организованог криминала у Црној Гори.
Ваља подсјетити да су годинама и са веома увјерљивим доказима, неколицина храбрих опозиционих посланика, слободне невладине организације и локални и међународни центри истраживачког новинарства износили исте тврдње о милионским (у еврима) корупционашким пословима два брата и једне сестре из породице Радована Ђукановића.
Американци имају мудрост која гласи: „Неке људе можеш да лажеш све вријеме. Све људе можеш да лажеш неко вријеме. Али не можеш да све људе лажеш све вријеме“. По свему судећи, Душко Кнежевић је прва ластавица времена свеукупног краја свеопштих лажи владајуће ДПС врхушке у Црној Гори.
Њихова свађа, заједљиви и хладнокрвно прорачунати напади, са једне, и запјенушана и све нервознија одбрана, са друге стране, у својој суштини изазивају ефекат преливене септичке јаме. Јер нису се излили само њихова глупост и њихово бескрајно самољубље. Јавност је у прилици да директно посматра људе које су вријеме и систем, који су сами стварали, деформисали у ликове који су изван граница реалности. И нормалности. Као, један је поштено зарадио своје стотине милиона, а други (чије се поштење не смије довести у питање) има сва права на своје десетине милиона, царске палате и третман гдје год одлазио.
Овај политички ријалити је, по свему судећи, тек на почетку. Али оно што је суштински поражавајуће за сву Црну Гору, јесте чињеница да су се, већ првих дана, дословно распале дружине људи који воле да их зову „црногорским институцијама система“. Влада као да је престала да постоји. Тужилаштво прво ћути, а касније доказује да га не интересују докази и чињенице, већ једино одбрана државе која се остварује одбраном недодирљивог Мила Ђукановића.
Централна банка Црне Горе, као веома важан фактор у овој афери, која пријети да изазове финансијски слом и створи губитак од готово милијарду евра, показала се као установа у коју на посао долазе трагикомично незнавени миљеници актуелног режима. Њен гувернер, са платом од готово 5.000 евра, брани се да низашто није одговоран и да је предузео све што треба. Може се претпоставити да се основном послу посветио након што је у својој банци запослио своје рођаке и кумове и са њима завршио пар ситних приватних послића. У тој „банци“ је запослено четри стотине људи. Њихове плате су више него пристојне, а радни ефекти су им били или нула или противзаконити. Један од бивших вицегувернера је тренутно у затвору, под оптужбом да је, умјесто да контролише законитост пословања комерцијалних банака, рекетирао њихове директоре како би сачинио лажне позитивне извјештаје о њиховом пословању.
Банкари тврде да стечај у једној или у двије банке у власништву Душка Кнежевића неће угрозити финансијски систем Црне Горе. Разумљиво, будући да су добро плаћени да тако говоре. С друге стране, противзаконито је јавно говорити да у банкарском систему нема новца. То се зове изазивање панике и кажњава се затвором.
Али овако је дозвољено. Коефицијент адекватности банкарске активе у Црној Гори је прописан и износи — до десет одсто. То значи да банка мора да има десет милиона својих средстава којима „покрива“ издатих сто милиона кредита. Депозити грађана и нефинансијских правних лица у Црној Гори износе приближно 2,5 милијарде евра, што би, крајње поједностављено, створило обавезу банака да имају стално расположивих 250 милиона за покривање те позиције. Све и да имају тако резервисане паре, очигледно је да се са 250 милиона може покрити десет пута већа сума. Или можда не може?
У прилог тврдњи о (не)стабилности црногорског финансијског сектора иде и податак, за Гинисову књигу уврнутих рекорда, да је усред овог замешатељства Душко Кнежевић постављен за предсједника Управног одбора „Монтенегро берзе“. Исто лице у исто вријеме је на црвеној потјерници Интерпола и на челу важне финансијске установе.
Коначно, у заглушујућој какофонији готово је заборављена веома важна чињеница. Црна Гора је у НАТО-у. Алијанса брине о безбједности сваке своје чланице, а спријечавање финансијског слома је важан фактор очувања безбједности сваке државе.
Да ли још има неко ко би помислио да ће свемоћни НАТО одријешити кесу и прискочити у помоћ Црној Гори, уколико би ствари даље текле по злу и запријетиле државним банкротом?