„Ако се неко пита зашто су сплитски хулигани напали ватерполисте Црвене звезде, који су седели на Риви и пили кафу, а једини им је грех био тај што су били у тренеркама с клупским обележјима, ево му једноставан одговор — зато што могу“, пише у коментару Иванка Тома.
Ауторка каже да је „Хрватска земља насиља“ и додаје да то није претеривање.
„Насиље и хулиганизам одавно нису резервисани за високоризичне фудбалске утакмице, нити су тек повремена пратећа појава уз пијанке на сеоским забавама“, пише Иванка Тома.
Младићима је, каже, постало нормално да ишамарају девојку, а млаћење жене и деце нешто је што многи доживљавају као део породичног ритуала.
„Има директора школа, попут директора Економске школе у Задру, у којој се догодило жигосање за време наставе, којима вршњачко насиље није ништа посебно. Вербално, а недавно готово и физичко насиље део је репертоара који политика сервира из Сабора“, наводи ауторка.
Она констатује да је у Хрватској говор мржње је свеприсутан, а на њега се слабо или никако реагује.
Полиција не подноси пријаве за употребу фашистичких симбола, а Влада Андреја Пленковића избегава то законски да регулише, наглашава Иванка Тома.
„Круна свега су наша полиција и наши судови. Полицајци који неретко жену која је дошла да пријави породично насиље отправе кући с поруком: ’Нека се јави ако је опет излема‘. Уосталом, није ли министарка Нада Мурганић породично насиље пожешког жупана прокоментарисала речима: ’Тако је то у браку‘“, подсетила је ауторка.
Као круну свега Иванка Тома истиче хрватске судове који, када се нешто и покрене, успевају да „убију“ поступак док не изгуби сваки смисао.
„Узмимо Даруварца који је пребио 18-годишњу Задранку. Суд је пустио на слободу насилника без икаквих мера опреза, знајући притом да има двојно држављанство и да може заувек да се склони у БиХ. И зашто би се онда сплитски хулигани бојали да ће бити моментално ухапшени и кажњени? Имају разлога да верују да неће бити санкционисани што су напали Србе“, закључила је Иванка Тома.