„Хаос у Венецуели разоткрио је растројство спољне политике Европске уније“, прокоментарисао је бриселски портал „Политико“ након што је Италија блокирала заједничко саопштење Уније којим би за председника Венецуеле, уместо Николаса Мадура, био признат пучиста Хуан Гваидо.
Није Италија сасвим усамљена у таквом ставу — Гваида је до сада признало тек 20 од 28 чланица Уније, међу њима Немачка, Француска и Велика Британија. И Европски парламент, тек да употпуни ову хаотичну слику.
И то није све. У понедељак није усвојено ни заједничко саопштење поводом пропасти Споразума о ракетама средњег и кратког домета — блокирале су га чланице Европске уније које нису чланице НАТО-а зато што је било преоштро према Русији, а Мађарска и Пољска су блокирале и саопштење уочи самита ЕУ и Арапске лиге због дела који се односи на мигранте.
Све у свему, предвиђа „Политико“, толико несагласје појачаће позиве да неке спољнополитичке одлуке почну да се доносе квалификованом већином, а не консензусом као сада.
Какве би последице таква промена могла да остави по заједничку спољну политику Европске уније? Зашто Европска унија није у стању да је формулише консензусом? И шта нам, уопште, европска подршка пучу у Венецуели говори о фамозним европским вредностима?
О тим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили политиколог Јелена Вукоичић и некадашњи дописник „Политике“ из Немачке Мирослав Стојановић.
„Нејединство чланица Европске уније одавно више никога не изненађује“, истиче Јелена Вукоичић. „Талас незадовољства — и пропратних подела — покренула је светска економска криза 2008. године, која је и указала на све недостатке Европске уније, чије је јединство понајвише ’настрадало‘ током мигрантске кризе… Бриселска администрација одавно није свемоћна и очигледно више не држи све конце у својим рукама. И то се види и сада на примеру реакције на догађаје у Венецуели, где је дошло до сукоба између суверениста, какви су на власти у Италији, и глобалиста из Брисела, који воде политику у интересу Сједињених Америчких Држава и великих мултинационалних компанија.“
„Европско нејединство вуче корене још од стварања ЕУ, када је створено сагласје око монетарне уније, али не и око политичке. Та ситуација сада добија драматичне размере зато што се у свету догађају радикалне промене какве се не памте још од пада Берлинског зида… ЕУ на те промене има мало утицаја зато што се и даље налази под утицајем Вашингтона, упркос оним позивима Ангеле Меркел Европи да преузме своју судбину у сопствене руке и да се еманципује од Америке. Очигледно је, и у случају ове реакције на превирања у Венецуели, да то тешко иде, те зато ЕУ у текућем прекомпоновању света не учествује као самостални субјект већ више као објекат, иако је имала много веће амбиције“, указује Мирослав Стојановић.
Јелена Вукоичић пак напомиње да су препреке за формулисање јединствене спољне политике ЕУ и много дубљи.
„Чак и да нема свих притисака и изазова са стране, постоји питање како уопште на дуже стазе може да функционише унија у којој не постоји јединствени осећај идентитета као кохезиони фактор, а уз то постоје и потпуно супротстављени интереси појединих чланица који не могу да се помире.“
Коментаришући позиве на укидање одлучивања о спољнополитичким питањима консензусом и на увођење квалификоване већине уместо тога, Мирослав Стојановић подсећа да се на тај начин увек реагује када се дође у ситуацију каква је садашња.
„Међутим, сви покушаји да се пређе на одлучивање двотрећинском већином до сада су пропадали, јер је тешко помирити многољудне земље и земље с малим бројем становника, земље које су у центру одлучивања и оне које су на периферији политичке моћи.
Још у време одбаченог Устава ЕУ безуспешно је покушано да се уведе одлучивање квалификованом већином уместо консензусом, а сада су шанчеви међу појединим државама још дубљи него што су били пре десетак и више године. Поврх тога, некакав искорак отежава и то што је ЕУ кадровски много сиромашнија данас него што је некада била. Уместо једног Жака Делора на челу Европске комисије сада је особа каква је Жан Клод Јункер. Ово је најбескрвнија гарнитура на челу ЕУ и то у тренуцима који су за њу најтежи.“
Све су то разлози због којих је Јелена Вукоичић уверена да проблеми у функционисању ЕУ, који су сада избили у први план, неће моћи да буду превазиђени.
„ЕУ је успешно функционисала због економске снаге коју је имала и због доминације САД која је постојала. Поврх тога, ни Кина није била економски џин какав је данас, Русија је била на коленима… Све се ово у међувремену променило, а на све ове промене сада се надовезује и озбиљна демографска криза с којом ће се европске земље тек суочити, са свим политичким и друштвеним последицама које таква криза носи са собом.“