Министарка правде Србије Нела Кубуровић и амерички амбасадор Кајл Скот потписали су тај уговор још 15. августа 2016. године, с тим да он ступа на снагу тек након ратификације у парламентима обе државе.
А то да ли ће Американци изручити некога са територије САД Србији, колико год то писало у Уговору, изазива много мању запитаност. Можда у случају да у питању није држављанин САД, али у супротном тешко. Америчка администрација, опште је познато, своје држављане не изручује како би им се судило у другим државама. На прсте једне руке би се могли набројати супротни примери и по правилу је реч о онима осумњиченим за ратни злочин, попут Азре Башић која је 2016. године изручена БиХ и то пошто је готово шест година провела у америчком затвору.
Зато и не чуди што је стављање предлога закона о Уговору о изручењу између Србије и САД на дневни ред заседања Скупштине Србије изазвало реаговања.
У прилог доношењу закона наведено је да је Уговор између Србије и САД сачињен по узору на онај какав постоји између САД и Европске уније од 2009. године и зато што је било потребно унапредити застарели правни оквир сарадње између две државе и прописати нова савремена кривична дела. Нови Уговор практично треба да замени постојећу Конвенцију о издавању криваца, која је закључена између Краљевине Србије и Сједињених Америчких Држава и која је на снази још од јуна 1902. године.
Има ли разлога за бојазан да овај закон неће у пуној мери штити интерес наших грађана, поготово с обзиром на то да правни системи две државе припадају различитим породицама права.
Већ потписани Уговор, наиме, предвиђа међусобно изручење држављана без обзира на националност и примењивао би се ретроактивно у односу на сва кривична дела која су у њему побројана. Изузетак је да држава има дискреционо право да одбије изручење за кривично дело извршено пре 1. јануара 2005. године, чак иако су испуњени сви законски услови за изручење које утврђује суд.
У Србији је изручење, па и сопствених држављана, практично могуће за сва кривична дела, међу којима су и она које препознаје савремено доба, попут „сајбер“ криминала, прања новца, организованог криминала, тероризма…
Уговор, међутим, прописује да изручење неће бити одобрено ако се оно тражи за политичко кривично дело. Такође, надлежни органи обе државе могу да одбију изручење ако процене да је захтев за изручење „политички мотивисан“ или да се дело тиче „повреде војних дужности, а које не спада у кривична дела из општег кривичног права“.
Битно је и то што ће изручење ради кривичног гоњења бити дозвољено само за кривична дела за која је прописана казна затвора дужа од једне године или тежа казна, како према праву државе која моли за изручење, тако и према праву замољене државе.
Професор кривично процесног права на Правном факултету у Београду Милан Шкулић напомиње да Устав Србије и Закон о кривичном поступку не забрањују изручење.
„То може да онемогући само Закон о међународно-правној помоћи и сарадњи у кривичним стварима, који се примењује ако не постоји уговор две земље о изручењу. Где постоји уговор онда он важи“, објашњава Шкулић за Спутњик.
Да ли ће, како то сматрају у Министарству правде, ратификација већ потписаног Уговора уистину допринети већој заштити одређених људских права и слобода када је у питању изручење које се може односити како на окривљена, тако и на већ осуђена лица?
Адвокат Боривоје Боровић сматра да се ради о предлогу закона према којем ће Србија бити у подређеном положају и да се њиме, практично, удовољава захтеву Америке, пре свега по питању случаја Битићи.
Боровић је имао прилике да се увери како изгледа притисак САД док је био правни заступник Миладина Ковачевића, кога је суд у Београду крајем 2010. године осудио на две године и три месеца затвора због наношења тешких повреда америчком држављанину у Бостону 2008. године. Пошто се оштећени није жалио пресуда је постала правоснажна, али је 2012. године америчко тужилаштво тражило изручење Ковачевића како би започело кривични поступак против њега. Све је остало само на захтеву, јер би удовољавање том захтеву, како је тада Боровић објаснио, било супротно важећим прописима.
Према Боровићевом мишљењу, Србија би се ратификацијом потписаног Уговора о изручењу нашла у подређеном положају, пошто је одавно потписала одређене конвенције према којима Американци приликом проласка преко српске територије, у случају евакуисања војске и у случају ратних дејстава, не подлежу кривичној одговорности.
„Овим новим законом би се у конкретним случајевима практично обесмислио правни систем на нашем простору зато што код нас важи континентални, а у Америци англо-саксонски правни систем. Онда би под јурисдикцијом нашег система били само прописи које можемо да примењујемо само у вези са америчким правним системом. То није никакво оснаживање споразума који је раније постојао“, тврди Боровић за Спутњик.
Он је подсетио на случај Ковачевић, истичући да је, уз позивање на неке уговоре, малтене и на обичајно право које постоји између Србије и Америке, било покушаја да се он изручи Америци, али да се у томе није успело.
Да је Ковачевић изручен добио би драконску казну, сигурно десетак година затвора, а овде је све урађено под условима који важе за наше законодавство, каже Боровић.
„Везати се за одређени датум, као што је апострофирана 2005. година, то је супротно свим правним нормама. Не може се донети пропис који представља закон потребе, уместо закона који треба да омогући правну сигурност свих грађана Србије, па и грађана Америке. У сваком случају, грађани Америке су потпуно повлашћени, с тим што постоји извесна заштита и за наше грађане“, констатује Боровић.
Он објашњава како би примена новог закона важила у пракси.
„Ако би некога на основу тог закона изручили Америци, онда би се тамо судило по америчким прописима, али би се по том уговору о екстрадицији могле условити неке границе казнене политике која важи у Србији. Дакле, постоји извесна заштита, али очигледно је ово закон потребе. Суштина је да се удовољава захтеву Америке да се суди људима за случај Битићи и у неким другим случајевима које наше правосуђе није до сада могло да реши“, недвосмислен је Боровић у изјави за Спутњик.