Истина, како кажу, увек заболи, нарочито она непријатна, када се изговори право у лице. Изгледа да ће ова најновија о евроинтеграцијама Србије, „француска“, бити мање болна зато што смо је, сасвим извесно, итекако били свесни.
Француској министарки за послове ЕУ Натали Лоазо зато пре треба да будемо захвални што нам је коначно отворила очи, кад већ нисмо хтели сами.
„Пошто смо ваши пријатељи, дужни смо да вам кажемо истину: садашње стање Европске уније не омогућава нова придруживања у задовољавајућим условима, како за саму ЕУ, тако и за нове државе које би јој се придружиле“, поручила нам је Лоазова, не остављајући никакву дилему о нашим евроинтеграцијама.
Време је, дакле, да сведемо досадашњи биланс и да сагледамо каква нам је перспектива даљих ЕУ интеграција и шта нам у тој ситуацији ваља чинити. Пошто нам је раније већ било предочено да најранији датум уласка Србије у ЕУ може да буде 2025. година, али да не мора да значи, прва запитаност је како тумачити изјаву француске министарке.
Научни сарадник Института за европске студије у Београду др Александар Гајић сматра да ова јавно предочена истина практично значи да је европска перспектива Србије генерално под великим знаком питања, а сасвим сигурно је да не постоји до краја 2030. године. ЕУ, како напомиње, улази у нови турбулентни период и питање је да ли ће се и на који начин трансформисати и да ли ће након тог трансформисања уопште имати капацитете да некога прима.
Гајић зато сматра да нема места даљем инсистирању на што скоријем постизању свеобухватног споразума са Приштином, који је био услов свих услова за наш улазак у ЕУ.
„Та шаргарепа коју нуди ЕУ је на дугачком штапу и нема уопште потребе да се жури са нечим таквим да би се, супротно нашим интересима, задовољиле жеље одлазеће администрације Европске комисије и Федерике Могерини, која би хтела да на крају забележи неки плус“, каже Гајић за Спутњик. Он уз то напомиње да би Србија исти однос требало да заузме и када су по среди и друга важна питања, какво је усаглашавање спољне политике са политиком ЕУ.
„Ако имамо рок од најмање десет година — а проширење можда и трајно буде заустављено — због чега би Србија усаглашавала политику са ЕУ, од чега може да има чисту економску штету“, реторички се пита Гајић, подсећајући да смо и до сада одбијали да се усагласимо са ЕУ по питању увођења санкција Русији. Сада када се отвара велики простор, додаје он, Србија не треба да иде исхитрено, него да покуша да уради пре свега оно што је у њеном интересу, уместо да трчи пред руду.
Саговорник Спутњика указује да је управо Споразум о стабилизацији и придруживању, који смо потписали са ЕУ, најдрастичнији пример до чега доводи журба, јер је он далеко најнеповољнији такав споразум који је нека земља у процесу евроинтеграција постигла са Бриселом.
Није то, међутим, био једини штетан договор, напомиње Гајић приликом сумирања онога што је било наше постигнуће током досадашњег приближавања ЕУ.
„Генерално, све што је урађено од 2000. године јесте да је комплетан реформски процес био је условљен том европском перспективом и утопијском визијом да ће се брзим уласком у ЕУ нешто урадити. Међутим, показало се не да није био брз улазак, него да је дужи него било који други, да нисмо ни на половини тог процеса, а да смо претрпели већу штету него било ко други зато што смо исхитрено излазили у сусрет захтевима ЕУ, не водећи рачуна о нашим реалним интересима“, критичан је научни сарадник Института за европске студије.
На питање где смо претрпели највећу штету због услова које нам је постављала ЕУ, а од чега смо имали користи, Гајић је указао на четири важна сегмента. Европска унија је у првим годинама транзиције имала нека улагања у Србију пошто је највећи проблем било наше нејако тржиште након периода санкција. Дошло је, међутим, до тога да смо отворили тржиште за страну робу која је била јефтинија и на тај начин убили део сопствене производње, а онда нестручном приватизацијом додатно дозволили да се она претвори у пљачкашку, подсетио је он.
„Са друге стране, реформа институционалног система, пре свега правосудног, није урађена квалитетно, па он у неким сегментима, након спроведених реформи, функционише чак и горе. Ту су негде и најгори резултати, као и у случају спољнополитичких притисака којима је Србија изашла у сусрет, пре свега предајом Хашком трибуналу практично свих војних или политичких руководилаца из претходног периода не би ли се отворио европски пут. То је опет било под знаком питања будући да смо видели какво је заправо право лице хашке правде“, нагласио је Гајић.
Он, ипак, највећом грешком сматра то што је решавање питања Косова и Метохије из Уједињених нација пренето у Европску унију.
„Четврти сегмент и најпроблематичнији је жудња да се уђе у преговоре с Приштином под покровитељством ЕУ, да се напусте Уједињене нације и да се ЕУ постави као посредник где се решавање односа са Приштином постављало као неопходан предуслов за наставак евроинтеграција. Сада се показује да су то све били погрешни потези“, закључује саговорник Спутњика.
Он не спори да се највећи део реформи морао спроводити, али је питање на који начин и под којим условима. Зато истиче да нам сада околности дају простор да сагледамо могућности и контекст и убудуће много пажљивије, са неких реалполитичких позиција, видимо чему треба да тежимо, а чему не, и колико чиме добијамо, а шта губимо.