У околини Ниша, 7. новембра 1944. године кретао се конвој совјетске војне технике и возила 6. Гардијског артиљеријског корпуса, дела 37. Армије. Колона возила се полако пела у планине, када се над конвојем зачула паљба.
Шта се заправо десило тог дана? Нажалост, мало је писaних извора, па ћемо покушати да реконструишемо ток догађаја на основу успомена капетана Колдунова, команданта авио-пука, који је после рата овенчан титулом главног маршала авијације и дуплим орденом Народног хероја СССР-а.
Врховни командант био је оперативно обавештен о ономе што се догодило. Свега четири дана након немилог догађаја, заменик начелника Генералног штаба генерал армије Антонов, поднео је Стаљину извештај о свему што се догодило. Антонов је позвао на разговор америчког аташеа, генерал мајора Дина и званично му је дао информације са терена.
„Овим Вас обавештавам да је у 12 сати и 50 минута, 7. новембра између градова Ниш и Алексинац совјетски конвој напала група од 27 америчких авиона ловаца типа ’лајтнинг‘. Дежурна група састављена од девет совјетских ловаца полетела је са аеродрома Ниш, такође је била нападнута у тренутку док је постизала висину, без обзира што су авиони били видно обележени. Напад ’лајтнинга‘ престао је тек када је вођа групе совјетских ловаца капетан Колдунов, ризикујући да буде оборен, летео у сусрет вођи групе америчких ловаца показујући му ознаке свог авиона. Напад америчких авиона је изазвао бројне сумње, јер су совјетске трупе благовремено јавиле савезницима да су заузеле потез између градова Алексинац и Ниш још 14-16. октобра. Акција америчке авијације није била унапред договорена са Генералштабом Црвене армије, што такође није оправдано.“
У званичном обавештењу наглашено је да је током напада погинуло 10 припадника Црвене армије, међу којима командант 6. Гардијског корупуса генерал Котов. Такође, уништено је 20 војних возила, која су превозили мобилијар. У ваздушној бици оборена су три совјетска авиона, погинула су два пилота. Генерал Антонов је инсистирао да амерички аташе генерал Дин ове информације достави председнику Комитета начелника штабова америчке армије. Амерички војни изасланик је у име своје владе и војне команде изразио жаљење поводом немилог догађаја. Такође, он је одмах покушао да свали кривицу на недовољно добру координацију међу савезничким војскама. По мишљењу генерала Дина, овакви инциденти су могли бити избегнути да су амерички официри били присутни у совјетским штабовима на фронтовима.
Међутим, први заменик Генералштаба није проценио да су речи Дина довољно убедљиве, имајући у виду да су до тада амерички савезници упозоравали совјетску команду о намерама да изврше операцију у одређеној области. Овај напад је пак извршен без претходне сагласности, а при томе, све се догодило у непосредној близини зоне деловања совјетске војске. У тренутку када је дошло до бомбардовања, Ниш је већ готово читав месец био под контролом Црвене армије.
Захваљујући успоменама генерал-мајора авијације Смирнова, бившег команданта 288. Ловачке авио-дивизије, можемо доћи до бројних закључака у вези са оним што се догодило 7. новембра 1944. године. Заједно са начелником штаба, потпуковником Колошином, они су детаљно прегледали место пада једног од „лајтнинга“ и нашли калем са картом која је била још у добром стању. Црвеном линијом је била означена маршрута лета од италијанског града Бари, где се налазила америчка авио-база, до украјинског града Полтава, где су амерички авиони који су извршили бомбардовање немачких јединица имали сервис пред повратни лет.
Смирнов и Колошин су уочили да су два југословенска града на тој карти била посебно обележена. Тако се обично ради онда када се обележава циљ.
Међутим, високо руководство СССР-а, упркос бројним доказима, није видело или није хтело да види злу намеру у поступку америчке авијације, већ је све што се догодило оценило као трагичну случајност и навигациону грешку прихвативши верзију савезника.
Иако није искључено да је Стаљин знао да је то била америчка провокација, који су на тај начин хтели да покажу Совјетима да је неопходно да њихови официри буду присутни у штабовима совјетске војске, он очигледно није хтео скандал. Такође, Стаљин није желео да ризикује испоруке авиона. Не заборавимо да је само током 1944. године, према уговору о ленд-лизу из Америке у СССР стигло чак 5887 авиона.
Уједно са совјетским инсистирањем да Американци морају стриктно да се придржавају већ постојећих договора о координисању заједничког деловања, Стаљин је утврдио нову, привремену границу, односно поделу територије. На јужном крилу разграничење је ишло од Сарајева на југ, кроз Призрен–Прилеп, до јужне границе тадашње Југославије и даље на исток по северној граници Грчке до Црног мора.