О значају Европског савета за спољне послове (ЕЦФР), узгред, сведоче имена његових чланова; ту су, поред осталих, Карл Билт, Марти Ахтисари, Хавијер Солана, Јошка Фишер, Џорџ Сорош, Бернар Кушнер, Волфанг Ишингер…
Њихов страх сад изазивају „националистичке и антиевропске партије које се залажу за повратак ’Европи нација‘“ а у прилици су да „освоје контролни удео места у Европском парламенту“ на изборима који ће бити одржани крајем маја. Ове „анти-ЕУ партије, од екстремне левице до екстремне деснице“, у садашњем сазиву Европског парламента заузимају око 23 одсто места, а тај удео би, према пројекцијама које наводи овај тинк-тенк, после избора могао да порасте на преко 33 одсто.
И тиме би ове партије доспеле у прилику да блокирају „способност Европске уније да делује на пољима спољне политике, реформе еврозоне и слободе кретања“, а уз то би „ограничиле капацитет ЕУ да ради на очувању европских вредности“, шта год оне тачно представљале.
И наравно Руси — употребиће сва средства која имају на располагању, као никада до сада, како би утицали на исход избора, тврди бивши генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен.
Да ли ће Русија победити на изборима на којима и не учествује? Кога заправо треба да уплаши успех такозваних антиевропских снага, и шта о европском систему и вредностима говори оволики страх од демократски изражене воље народа? Најзад, како ће се све ово одразити на наш случај?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима говорили научни сарадник Института за међународну политику и привреду Слободан Јанковић и историчар Саша Адамовић.
Објашњавајући изражени страх од резултата демократски изражене воље грађана ЕУ, Слободан Јанковић указује да су „у последњим годинама све заступљенији ставови да се, тобоже зарад демократије, не треба држати максиме један човек — један глас, већ да ’просвећене‘ елите треба да одлучују, а не ’масе‘“.
Погрешно је, указује Саша Адамовић, називати антиевропским странке које се противе оваквој Европској унији: „Напротив, антиевропски су управо они који су ЕУ довели до оваквог стања, на штету европских народа. А сада, када се европски народи против тога буне, демократија више није добра“.
Драматична упозорења ЕЦФР-а, ипак, не треба схватати здраво за готово, већ и као покушај мотивације проевропских гласача; уосталом, сам ЕЦФР отворено наводи да његова студија представља „почетак кампање да се ојача Европа насупрот покушајима антиевропских партија да је поделе“…
„Ово јесте кампања, и то кампања застрашивања“, сматра Слободан Јанковић. „Предстојећи избори за ЕП неће донети претерану промену; већину ће и даље имати системска десница, системска левица и либерали. Али то је и добро, јер ће се додатно оголити природа система који се сада крије под ових неколико групација које, у основи, воде исту политику. У том смислу, што више буду јачале антисистемске странке, утолико ће више бити огољена суштина странака које штите систем, како на нивоу ЕУ тако и на нивоу националних држава. Сам Европски парламент нема нарочиту моћ, и зато је овде више реч о симболичком значају предстојећих избора“.
С друге стране, напомиње Саша Адамовић: „Предстојећи избори јесу значајни баш зато што је ово још једна од битака да се нешто промени у Европској унији, која губи смисао свог постојања. Зато је и значајан предвиђени раст суверенистичких странака, које настоје да овакву ЕУ промене и спасу од пропасти. У најкраћем, концепт нелибералне демократије мађарског премијера Виктора Орбана сад води борбу против бриселске либералне недемократије“.
Колико се садашње стање Европске уније сматра неодрживим, говори и оцена из студије ЕЦФР-а да је „искуство референдума о ’брегзиту‘ демонстрирало мобилизаторску снагу одбацивања статуса кво у садашњој политичкој клими“, те баш зато Марк Леонард, директор овог тинк-тенка, својим фаворитима, заговорницима актуелног бриселског система, и препоручује својеврсну мимикрију, наводећи да проевропљани „не смеју да упадну у замку перцепције да су заступници статуса кво у Европи“.
„Управо то бежање од статуса кво и сведочи о кризи у којој се Европска унија налази“, указује Слободан Јанковић. „О томе је, уосталом, током посете Београду отворено говорила и француска министарка за Европску унију Натали Лоазо, поручујући да ЕУ не размишља о даљим проширењима зато што ни сама не зна ни када ће, ни како ће превазићи кризу у којој се налази“.
Важан део стратегије Европског савета за спољне послове за сузбијање опасности од успона антисистемских партија састоји се и у „стварању поделе међу антиевропским партијама“.
„Либерална елита учиниће све да их подели и сатанизује“, упозорава Адамовић, „али антисистемске партије мораће да због општег добра превазиђу међусобне разлике — а добар пример да је тако нешто могуће је управо Италија, у којој су две несистемске странке, као што су Покрет пет звездица и Лига, зарад вишег циља превазишле све оно што их раздваја“.
Све у свему, предвиђа будућност постизборне ЕУ Слободан Јанковић: „Јасно је да ће из ових избора Европска унија изаћи још слабија него што је данас, чак и ако већину у Европском парламенту поново формирају системске снаге које су је и досад имале. Криза се, једноставно, не може решити леком који досада није успео да донесе добра. Напротив, пацијент је све болеснији“.
А то је за Србију и те како добра вест, закључује Саша Адамовић: „Посматрано са српског становишта, оно што се дешава у ЕУ има велики значај, јер је потпуно јасно да са садашњом бриселском псеудоелитом, која нас присиљава да признамо лажну независност Косова и Метохије, ми никакве шансе немамо. Насупрот томе, међу овим суверенистичким странкама чији се успон очекује, постоје људи који имају сасвим другачији став у односу на косметско питање, и изразито су просрпски оријентисани. Управо зато промене у Европи нама одговарају“.