Национални парк се простире на површини која је готово једнака површини Естоније, а на њему се налази 19 споменика историје и културе и 256 археолошких споменика, 17 сталних изложбених поставки, бројне уметничке радионице и још много занимљивог садржаја. На изложбеном простору од око две хиљаде квадрата чува се више од 70 хиљада предмета.
Унук чувеног руског нобеловца боравио је ових дана у Београду, што смо искористили и за разговор с њим. Нисмо га питали колико је тешко управљати тако великом територијом, али смо пожелели да знамо колико је тешко носити терет славе великог претка.
— И јесте, и није. То је више као крст који носиш целог живота. Ствар је у томе што је то с једне стране сигурно повећана пажња околине према ономе што радиш, ту је и чињеница да те у старту више цене, чак и у време кад си мали, и наравно, то није увек пријатно… У школи не смеш да добијаш лоше оцене, не смеш да дођеш неспреман у школу, чак и на одмору мораш да се понашаш примерно. У овом случају је позната пословица о волу и Јупитеру обрнута — оно што је дозвољено волу, Јупитеру није…
Па ипак, има то и добрих страна…
— То је фантастичан круг познаника и ја сам веома захвалан својој судбини за ту могућност. Од најмлађег узраста сам имао могућност да разговарам са невероватно интересантним људима који су долазили код деде, или смо се виђали на другим местима. Ви знате да се породице потомака великих писаца друже, у сваком случају неколико породица. Разговарали смо о томе и закључили да су нам сви преци ослонац. И када имамо проблем, кад је ситуација озбиљна, кад је тешко донети одлуку, они као да нас из прошлости подржавају, пружају ослонац.
А писци, да ли су и они долазили у посету?
— Да, да, мада људи са којима могу да кажем да су односи били баш пријатељски, на основу узајамних симпатија, није било много. У суштини, испало је тако да писци нису много волели деду. Он их је са сарказмом називао „браћа писци“. Увек је био окружен завидљивим људима. Увек је био изнад њих — очигледно, и по дару и по генију, и ја разумем да то није могло да буде пријатно онима који су били стално у његовој сенци.
Какав је био однос становника Вјошенске према Шолохову? Да ли су, свесни да имају за суседа веома утицајног човека, долазили, тражили да им помогне?
— Да, посебно до одређеног периода који се односи на његово здравље. Све док то за њега није постало физички тешко. Током неколико последњих година круг његових контаката је прилично ограничен. Њему стварно блиски људи стално су долазили, али међу њима су били и локално руководство и обични људи, суседи који су му доносили информације из спољашњег света.
Тада је већ постојала пракса да обичан човек оде код било ког министра са препоруком Михаила Шолохова и да реши свој проблем.
А он је за своје штићенике „главом гарантовао“.
— Да, то је постала историјска анегдота. То је његов одговор Јагоди који је био на челу НКВД-а. Биле су то тридесете године, наравно, страшно време и много је људи настрадало, између осталог и из Вјошенске — и руководилаца, и обичних људи. И Михаил Александрович је помагао, много, веома много живота је спасао. Не само из Вјошенске, него је ту био и син Платонова и веома много других људи из целе земље. Када је, по ко зна који пут отишао код Јагоде да га моли за некога, реч је било о руководству Вјошенског рејона, које је тада било оптужено да наноси штету и тако даље, он је рекао: „Ја за те људе гарантујем главом“, а Јагода коме је он већ био досадио тим својим интервенцијама, одговорио је реченицом која је потом постала историјска анегдота: Михаиле Александровичу, њих је много, а Ви имате само једну главу. Између осталог, у то време је то била нескривена претња.
Веома је интересантан однос Вашег деде са Стаљином и прича о томе да „Тихи дон“ заправо и није написао Шолохов. Сећам се када је пронађен оригинал рукописа који је Путин купио и дефинитвно то питање скинуо са дневног реда. Откуда та прича уопште, с обзиром да то није једино што је Шолохов написао?
— Почећу испочетка, јер сте Ви питали за његове односе са Стаљином. Са Стаљином је било немогуће имати нормалне односе. Притом је Стаљин био човек који се разуме у књижевност. И као друго, разумео је да су младој совјетској власти потребни талентовани писци, макар да би објашњавали да совјетска власт није просто чекић који је све уништио. Да имамо совјетску културу, своју књижевност, и са те тачке гледишта Шолохов је за њега био врло згодна фигура. Када је дошло време за објављивање треће књиге Тихог Дона, књиге која је требало да прича о донском устанку, о томе како су се Козаци борили против совјетске власти, ту књигу нису хтели да објаве. Тражено је да се избаце одређени делови књиге, што би је потпуно упропастило и учинило неприродном. Деда је категорички одбио да то уради. И онда је, као што је познато, Максим Горки организовао њихов сусрет. Био је то разговор Стаљина, у том тренутку већ веома искусног политичара, правог циника и човека који се руководио искључиво политичким интересима и момка, готово дечака који се борио за своја права на стваралачку слободу, на неповредивост текста коју је он сматрао неопходном. Било је то дискусија. Књижевна, али и политичка. Ја нећу дуго да причам о томе, али резултат је био Стаљинова одлука: Тихи Дон ће се штампати.
Шта је Шолохов могао да каже Стаљину? Како је уопште могао да говори и пише о нечему што отац народа није желео да се зна.
— Ја мислим да је он успео да докаже Стаљину да је то објективна слика из које се може видети да је резултат до кога се дошло историјски одређен. Да је у неком степену праведан и да је далеко важније да људи знају објективну истину, него да је слика покривена ружичастом завесом која ће се пре или касније померити и биће много горе. Нека је истина и горка, али је истина. Успео је то да докаже. Мада је и Стаљин њему доказао чињеницама да је било сукоба и унутар белог покрета. Мислим да је то било корисно, зато што захваљујући томе Тихи Дон не вуче ни на једну страну. Та објективност је и данас драгоцена, а поготову у време када су још били живи учесници тих догађаја. Они су читали ту књигу и у СССР-у, али и у емиграцији. И међу тим људима позив Дранг нах Остен је звучао као позив лудака у пустињи. То доказује да су људи схватили бесмисленост грађанског рата. И ја мислим да је то један од најважнијих закључака које паметан човек може да извуче после читања Тихог Дона. Григориј се ипак враћа својој кући, види да је потпуно срушена, без живота, може се рећи. И једино што га везује са животом, то је малено дете. То је, по мом мишљењу, фантастичан закључак који показује да свако друштво мора да тражи начин за решавање проблема који ће довести до тога, да дете не настрада.
И како је, дакле, неко закључио да то, ипак, није написао Шолохов? Да је ставио своју главу на пањ да докаже Стаљину да је неко други у праву да пише истину о Устанку…
— Као човек који разуме културу али и живот, Ви разумете да постоји нешто што се зове људска завист. Међу онима који су га оспоравали био је и Александар Солжењицин, који је само неколико година раније послао телеграм у коме изражава дивљење поводом Тихог Дона. То је исто што и потпис под тим да сматра Шолохова аутором. Али после неколико година говори сасвим обрнуто. Мислим да је разлог тих инсинуација далеко озбиљнији и важнији за нас. Шта мислите да ли постоји бар једна култура, народ, који је потпуно физички уништен? Економски да, али не физички. Не постоји, јер обично, максимални притисак изазива максимални отпор, нација се уједињује.
Говорите о Русији данас?
— Да то је Русија данас, и Србија данас. Шта да се ради, наши народи су блиски и обично у исто време имају исте проблеме. Империје су падале и рушиле су се због губљења идеала и религија. Ја сада не говорим о праведности било које религије. Него о томе да је смена религије доводила до распада државе. Римска империја је класични пример. Шта нам то говори? Па, све је веома просто, да бисте се борили против земље и народа (говорим о онима који се тиме баве), не треба да га победите економски. Не треба на њега трошити материјалне и људске ресурсе. Простије је од тог народа одузети његову историју и културу.
— Ми одлично схватамо да ако о историјским биткама и људима којима смо се увек поносили, који су за нас били предмет сигурности, почнемо да говоримо презриво, или још горе да изврћемо наша достигнућа и кажемо да их није било, или да је све то било врло лоше, онда је то почетак пропасти.
(Комплетан интервју можете гледати у нашем видео-прилогу)