Необузданост, сиров таленат и бројни пороци — ово су синоними за једног од највећих балетских уметника данашњице — Сергеја Полуњина. Украјинац који је каријеру изградио и доказао на позорницама широм света, а у једном тренутку одабрао Београд за своје пребивалиште, ових дана гостује у Народном позоришту са балетском представом „Посвећење“, инспирисаном ликом и делом Вацлава Нижинског. Са „Џејмсом Дином светске балетске сцене“ разговарали смо о поменутој представи, Србији, слободи у уметности али и друштвено/политичким токовима.
Наступате у Народном позоришту три вечери заредом. Шта ћете понудити српској публици? Хоће ли бити неког изненађења?
— Није реч о изненађењима. Пре свега, желим да будем искрен пред публиком и да дам све од себе. И тек онда ћемо видети каква ће то представа бити. Сваки наступ је на неки начин различит. Ради се о моћној музици, снажној и врло емотивној кореографији. Драго ми је што је у питању интимни театар, а и само дело је интимно, тако да ће публика имати добар увид у наступ.
Хајде да се осврнемо на реченицу која се налази у програму представе:„Када игра достигне крешендо, ја више не постојим — постоји само плес“. Која је то врста плеса?
— У „Посвећењу“ су коришћене различите кореографије Вацлава Нижинског, укрштене са Јукином кореографијом, а постоји и део моје импровизације. Има ту много различитих варијација, има много врста плеса.
Најавили сте да ћете заиграти у балету „Лабудово језеро“ у Београду. Како је дошло до тога?
— Да, волео бих. Понудили су ми и биће ми част. То је једна од најневероватнијих композиција и прича. Не играм много класичан балет, тако да је ово врло добродошло.
Имали сте свет на длану, али у једном тренутку сте одлучили да се доселите у Београд и овде формирате своју базу. Зашто сте изабрали нашу земљу? Чиме вас је привукла?
— Може се рећи да ме је живот довео у Србију. Није била моја одлука, нити сам био приморан. Срби су невероватан народ који је увек вољан да помогне, који узбуђују нове ствари. Овде постоји једна нова енергија. Не знам, осетио сам се добро. Срби су ми се нашли не само у Србији већ и широм света. Почео сам да то заиста ценим. Да ценим те њихове веома лепе људске врлине. И врло сам захвалан. Захвалан што су ми помогли.
Шта се десило са пројектом „Полуњин“ који сте започели овде?
— Мислим да смо морали да порадимо на промени ансамбла и старе енергије. И пожелео сам да му променим име, чисто због енергије. Настављамо у истом ритму на неки начин, замисао је и даље иста, само оплемењена другачијом енергијом.
Направили сте искорак из оквира балета. Подигли сте га на један виши ниво. Да ли постоји довољно слободе у уметности данас?
— Мислим да данас имамо више слободе него икада раније. Имамо могућности за ту слободу захваљујући новим технологијама. Али је све у нашем уму. Нажалост, понекад нас медији или друштво ограничавају. Слобода се огледа у томе ко смо ми у ствари. Морамо да променимо начин размишљања. Можете имати онолико слободе колико желите. Можете се осећати слободно у затвореној средини, а можете се и осећати затворено у слободној земљи. Све зависи од вас, и ко сте у ствари.
Са 19 година постали сте најмлађи првак лондонског Краљевског балета. Међутим, својевољно сте напустили ту позицију убрзо. Због чега?
— Није да ми се није свидело. Био сам жељан нечега већег. Желео сам да научим друге ствари, да осетим живот. Знао сам да је живот нешто више од једне земље, од једне сале, једног места. Желео сам нова искуства. Живимо само једном. Можда и више пута, али овај живот је један, и морате да пратите своје инстинкте, своје биће. То је права порука и мисија коју морате да обавите. И тако сам се осећао годинама, али сам у том тренутку осетио да је право време да пресечем. То је тињало у мени и знао сам да ћу донети ту одлуку.
Стекли сте репутацију лошег момка због бројних тетоважа, отворених ставова, али вам таленат нико не оспорава. Како се осећате када изгубите неку улогу због неке врсте „дивљег“ понашања?
— Нисам никада зажалио због тога. И увек осећам да ми такве ситуације заправо помажу. Знате, можда би се нешто догодило током представе, можда бих се повредио… Увек доживљавам то као нешто позитивно. Верујем животу, он ме увек штити и усмерава ме на прави пут.
У једном тренутку сте хтели да дигнете руке од балета, када сте били на врхунцу своје каријере. Шта је било пресудно да то ипак не учините?
— Имао сам проблем са прихватањем плеса у целости и његове цене. Такође, вукла ме је глад за новим, неистраженим, али нисам познавао праву природе уметника. Пошто уметник може да изабере шта ће бити, не мора увек да буде исти. Комбинација свега тога. Морао сам да прођем кроз одређене ствари да бих био у стању да прихватим одговорност за плес.
Имали смо прилике да вас гледамо у филму „Бела врана“ Рејфа Фајнса. Шта вам је ова улога донела? Да ли сте се пронашли у глуми? Можда ћете наставити да се бавите глумом када завршите са балетском каријером?
— Волим филмове јер је то једно ново искуство за мене. Сваки дан вам донесе нешто ново. Рејф је невероватно талентован и харизматичан. А ја сам као сунђер, учим како нека особа функционише, шта говори. То је врло, врло важно, за све. А онда то користим и у плесу. У Паризу сам снимио нови филм. Поново, не знате шта ће вам живот донети и морате да прихватите све што долази и будете најбољи што можете.
Ко је већи — Нижински или Нурејев?
— Не ради се ту о плесу. То су људи који су променили балетску сцену. Њихова улога је била да нешто промене у то време, и они су то и учинили. Не можете рећи ко је бољи. То зависи од укуса, уметничког рада, енергије. То је био њихов задатак у то време — да нешто промене. Не могу да кажем… На крају крајева, не постоје видео-записи плеса Нижинског. Остала је само имагинација у главама људи, неки записи и фотографије.
Нурејев је светску славу стекао из политичких разлога. Ви сте такође привукли пажњу светске јавности када сте истетовирали лик руског председника Владимира Путина. Шта вас је навело на тај потез?
— Заштита и неслагање са негативном пропагандом Запада која је усмерена ка једном човеку. Он то није заслужио. Када видим добро које неко покушава да представи као зло, ја ћу га бранити. Изабрао сам ту позицију. Нисам изабрао лакши пут, зато што се ствари удаљавају од мене. Губим пројекте. Али ћу радије остати на страни истине, на страни властитог убеђења него да се одрекнем свега тога зарад гламурозних пројеката и личног профита. Нисам могао то више да задржим у себи. Увек сам сматрао да постоје двоструки аршини у томе како је Русија представљена широм света, како третирају поједине земље.
Шта за вас значи Русија?
— Русија је за мене нешто врло позитивно. У свету је видим као заштитника равнотеже и мира. У данашње време не знате шта ће неки људи урадити ако завладају целим светом. Сматрам да је Русија врло добар заштитник равнотеже.
Да ли сте имали прилику да упознате Владимира Путина?
— Да, срели смо се једном. Добра енергија и велика снага. Врло је моћан, као стена, а опет флексибилан. Тако сам га доживео.
Како видите тренутну ситуацију између Украјине и Русије? Колико политичке тензије утичу на уметност?
— Уметност увек треба да уједињује. Наш посао је да уједињујемо, да штитимо, да градимо. Мислим да ће временом кренути набоље. Ситуација сада никоме не иде у прилог. За Украјину није добро, за Русију није добро. Надам се да ће ускоро полако почети да поново успостављају односе. Јер тамо живе дивни људи. Њима не треба сав тај хаос, мржња.