У том кључу, сматра Ковач, треба тумачити и изјаву генералног секретара Алијансе Јенса Столтенберга да НАТО спрема координирани одговор на евентуално размештање руских преносних система близу граница његових чланица.
„Након једностраног повлачења САД из Споразума о ракетама средњег и кратког домета, НАТО по инструкцијама из Вашингтона и Лондона покушава да обезбеди што већи консензус у погледу учешћа у реализацији стратегије везане за ракете тог типа, а то подразумева потребу инсталације тих ракета у већем делу Европе“, објашњава генерал Ковач за Спутњик.
Војни аналитичар Александар Радић на питање какав то „координирани одговор“ има на уму Столтенберг каже да се, кад је реч о војној моћи, „клин клином избија“, и да се у том контексту може очекивати да ће Американци разместити своје ракетно оружје на територији савезничких земаља.
„Технички, Американци имају лансере ракета које су размештене у Румунији и у Пољској, а могу да се користе и за лансирање ’томахавка‘“, подсећа Радић.
Према речима Митра Ковача, иако се добар део демократске јавности у Европи супротставља таквом решењу, сада се прави оркестрирана прича у Европи да се инсталирање руских ракета сматра угрожавањем европске безбедности и да у том смислу свака чланица НАТО-а у Европи у складу са својим могућностима треба да уступи своје ресурсе за инсталацију тих ракета.
„А то значи да већина тих држава, поготову у првом и другом, чак и трећем појасу у односу на већ успостављену линију поделе, уступи своју територију, као што су већ учиниле Румунија и Пољска. Верујем да ће то учинити и државице на југоистоку Европе које су нове или потенцијалне чланице НАТО-а, попут Албаније, Црне Горе, Македоније али и тзв. Косова, уколико се изнађе обавезујући споразум са Србијом“, истиче Ковач.
Он, штавише, сматра да ће бити покушаја да се и у државама у којима је демократска јавност против овакве опције јавно мњење „уподоби“ како би се сложило са тим пројектом, а све с образложењем да је због наводне претње Русије потребан синхронизован одговор. А тај одговор управо подразумева ширење одговорности и учешћа у тој стратегији Британије и САД на европском тлу.
Ковач објашњава да је Југоисточна Европа за НАТО важна превасходно ради контроле Средоземља, Каспијског басена, као и доброг дела Блиског истока, односно југоисточног дела линије конфронтације са Русијом.
„Државе које би радо уступиле своју територију а налазе се у првом појасу, као што су балтичке земље, то не чине, имајући у виду угроженост у случају копнених операција. Зато се обично разматра други и трећи појас земаља за постављање таквих инсталација и противракетне одбране, као и положаја за ракете средњег и кратког домета са нуклеарним пројектилима“, каже он.
На питање да ли Европа као последица постаје полако „ракетно буре барута“, Ковач констатује да добар део европских држава не улази у ту трку својом вољом, већ зато што су везане или условљене од САД. Резултат је увлачење европских савезника у америчку стратегију.
„То је нова окупација ЕУ, првенствено стављање ЕУ под дуплу контролу. Поред базирања америчких и британских снага у срцу Европе, у Немачкој, сада Америка преко базирања ракета средњег и кратког домета користи такав приступ као интегративни фактор у супротстављању тзв. руској опасности по безбедност Европе“, упозорава Ковач, који изјаву Столтенберга схвата као медијску припрему јавности за такав развој догађаја.
Руски амбасадор у Вашингтону Анатолиј Антонов поручио је ове недеље да ће, ако САД распореде ракете у Европи, Русија морати да распореди своје пројектиле тако да они покрију целу Европу, нагласивши да то треба избећи. Он је поновио да је Москва забринута да би изласком Америке из Споразума о ликвидацији ракета средњег и кратког домета могло доћи до размене ракета у Европи, и да ће у том случају европске државе бити на губитку.
Према мишљењу Александра Радића, решење за спречавање даље ескалације у односима Русије и НАТО-а је равнотежа моћи, пре свега у нуклеарном оружју.
„Хладни рат је показао да баланс моћи може чудотворно да утиче на здрав разум. Играте се, водите посредничке ратове. Било је свакаквих инцидената, али кад се суочите с чињеницом да је с друге стране нуклеарно оружје и спремност да га употребе, онда промислите и зауставите ескалацију“, примећује овај аналитичар.
Он напомиње да о значају поседовања нуклеарног оружја говори и исход недавног инцидента између две нуклеарне државе — Индије и Пакистана.
„Нуклеарни баланс моћи заиста функционише као средство које превентивно делује. Тако су Индија и Пакистан, пошто су анализирали ситуацију, прећутно наставили даље и није дошло до продубљивања кризе. То је модел који функционише од времена Хладног рата, и без обзира на то што звучи апсурдно да је нуклеарно оружје гаранција мира, досад се то показало као ефикасно средство за спречавање уласка у авантуристичке ратне планове“, уверен је Радић.